Arhiv tekstova

Cvitna nedilja

Prolićno sunce obasjalo, frišak ajer, sve živnilo. Cviće u bašči procvatalo pa izđikalo. Gledim zerdelije sve cvataju i gustiram samo da i mraz zaobađe. Velečasni na nediljnoj misi navistio da dica dođu na križni put na kalvariju. Ta poruka mi najdared došla kugod slika jel prilika, kad sam ja bio deran. 
U ono doba na nediljnu misu za Cvitnu nedilju išli sa Šebešića na karucima upregnutim konjima u Malu crkvu – Uskrsnuća Isusova. Kugod da je sad bilo. Dida zavezo konje za niku gelegunju, pa kaže jednom njegovom poznatom čoviku da pripazi malo na josag. »Ajte Vi, svakako čuvam i ostale«. Dida izrađen, pognut čovik, a ja deran držim za ruku didu a u drugoj ruki nosim cicamace. Cvitna nedilja zamrišila, u crkvu čeljad nose cviće sa sobom, oltar okićen. Krunicu je dida žarko molio, kaja je bila ižuljana s jedne strane, pa sam ga jedared pito: »Dida, šta Vi ne kupite drugu krunicu?«. Odgovor je bio: »Ova krunica me vodila životom, a dobio sam u dar od našeg roda što je bio svećenik, kad sam ja bio deran«. No, da se vratim kadgodašnjem događaju. Dida se uvik išo ispovidat. Ja sam stojo i slušo propovid vlč. Bele Stantića, a čim bi on izašo iz ispovidaonice, ja bi ušo, ispovidio moje dičije grije kod vlč. Gavre Crnkovića. Kad me odrišio od grija, da mi malu krunicu i rekne: »Derane, ljubi je i moli cilog života«. Skrušeni smo išli primit Tilo Kristovo. Posli mise dida je zagrabio svete vode iz šavolja. Kaže, ićemo na groblje. Kad smo izašli iz crkve, tu su stariji divanili o koječemu, a ja otrčo do naši konja, očupo komad trave pa dao konjima da idu. Dida kad je došo veli: »Derane, sad iđemo obać naše mile pokojnike i izmolit di koju desetinu«. Na Bajskom groblju blizu Peić kapele je naša grobnica. Okitili smo je cicamacom i cvićem što je majka spremila, a onda i poškropili svetom vodom. Pokažem didi šta sam dobio od velečasnog Crnkovića – krunicu. »E, derane, sad ćeš ti molit naprid, a ja za tobom«. Više puti sam grišio u molitvi, dida je ispravljo. Imamo pokojnika na više groblja, koje smo isto tako obašli. Dok smo išli u Šandor, u Bunjevačkoj ulici ždribac se propo kad je ugledo konje koji su dolazili nama u susret, a ja se prikošedio. Dida u smij. No, meni baš nije bilo smišno. Veli dida: »Sad ćemo nas dvojca otić na Bunarićko svetište, kad smo tute blizu«. U jednom kasu stigli smo na Bunarić. Konje je svezo oko nikog drača. Prid kapelicom smo klekli, dida molio Boga, novčić je spuštio za lemoziju. Očli smo iza kapelice di je bunar, umili smo se, napili ladne vode, a dida je i noge škropio vodom, napunili ćup s vodom. Potom smo očli prid oltar, koji je stojo kugod i sad, al prikriven s palom, iz salašića bilog u ambetušu jedna žena moli za ozdraljenje sina. Čeljad su dolazila i odlazila kogod i mi, svi u tišini i poniznosti. Dok smo išli kroz varoš, dida mi kupio paprenog šećera, to je tad bila velika dragost. To su bila vrimena ko bilužena za deranca. 
Koracam sokakom, kogod zatrubi iz limuzine. Ja se sav niki trgo, štogod graji. A-je, šta je ovom jel se naio bunike? Krenio sam na groblje pišce, po ovom lipom vrimenu. Cicamacu nosim u ruki, nika čeljad me zagledaju. Kako sam išo sokacima vidim dica nose svečana odila sva iskidana. Najedared vikne kogod na me. Obazrem se, moj drug Stipe nosi cicamecu. Kažem ja njemu: »Ajde, ponet ću te, iđemo na isto misto«. Prvi osmij što sam vidio danas. Velim mu: »Vidiš ti, Stipe, di je ovaj svit krenio, svečano odilo nose pokidano«. »E, moj druže, imam i ja kod kuće, ako kažem ne valja, da ćutim nije red...« Eto tako obađem ja moje stare, al sad side glave.