Arhiv tekstova
Salauka
Malkice zakasnio iz škule. Trčeć zaitim tašku i žurim na svoje misto. Baka Janja i druge već sidu. Čeku mi, neće da počnu bez mene. Ovaj put baka Marica počinje prva: »Eto, žene, jeste vidle ono niki dan. Ta cilo potli podne do mraka, po nebu tatuši vuču oblake. Nebo ko da j’ počelo vrit. Sjatili se vala tatuši i oblaci cilog svita. Tatuši je vuču, dovlaču, prislagivu. Svitlije odvlaču a one tavnije dovlaču. Iz daleka, mal uči mal dućka. Digo se i vitar. Gledim pa se študiram kako li već svi stanu na nebo. Taka se salauka sprima za ovo vrime ka’ su poklade da ne mož povirovat. Časkom se stavnilo, e onda se kiša saljala. U po zime kiša pada. Ko da kogod s neba kablovma baca vodu. Mislim se pa di baš sade, baš danaske kad se čeljad u mačkare sprimu. Aj što će zemlja pokisnit, njoj ne fali, ona j’ žedna, al da mačkare ne pokisnu. Da ne crtam vraga na zidu, da se čeljad ne raznudi pa se i ne prirušu i ne dođu na maskenbal«. Ta vala ni završila redovno kad baka Janja diže ruke gore, ko da šta priziva: »I onda, žene moje, Marine dite naše drago, onda ka su tatuši dovukli oblake, vitar ka’ se razbisio, onda ka’ j’ Sveti Ilija krenio. Ka’ j’ uprego konje pa vatrena kola potiro. A vala dragi Bože na nebu još sve drumovi od kaldrme. Nisi asfaltiro, pa kola mal-mal, naletu na kaki kamen pa onda od gore škriplje, truska, siva, grmi, strilje se zabadu u zemlju. A bome grmi ko da se nebo ciplje. Mislim se, Bože ne daj da nebo spadne na nas«. Strina Evča vidim tapka nogama. Ne može dočekat da Baka Janja završi. E, ka’ j’ završila, kreće objašnjavat kako eto baka Marica i baka Janja ne triba da se bisu na ovo što će reć, al to što one divanu što b’ rekli moderno, nema veze sa životem i ne triba nigdi to da divanu jel to j’ divan priko bundiva. »Kaki tatuši, kaki sveti Ilija i vatrena kola. Ta to j’ sam nevrime kojem baš ni u ‘vo doba godine vrime. To su se gore na nebesa sudarile vrile i ladne vazdušne struje pa se nebo isprznjiva od struje pa onda se vala i oblaci probušu pa kiša pada, kako kažu oni što su velike škule učili. Eto od tog je ta saluki, a ni da su nikaki tatuši dovukli oblake nit se sveti Ilija voza gore po nebu, pa zato siva, grmi. Triba virovat što kažu velike škule, a ni vraćat se stalno unatrag, kako j’ kadgod bilo«, strina Evča će. »E, moja Evča, ti kad trisneš pa ostaneš živa ja uvik pritrnem. Pa kako ne divaniš da tako ni nikad bilo. Znalo se kad kiša pada, kad grmi, siva, a kad snig pada. Po tebe j’ sade ova salauka ko uvik. Pa zna se kako j’ vrime uvik bilo uvo doba: pado j’ snig a ni kiša i ni grmilo i sivalo. Ni bilo ovake salauke. Kako ne kažeš da smo mi čeljad sve pokvarili, pa i ovo vrime. I kad nam snig zagruva za Uskrs ti ‘š reć da tako triba«, na to će baka Manda. Baka Tonka ko uvik onako smušita: »Pa ja sam uvik virovala u Boga. A ova salauka od niki dan baš i ne znam jel Božja volja. Možda su tatuši i sveti Ilija mal popili, a možda su i čeljad sve pokvarila. A ako su i popili jel su čeljad pokvarila, vala j’ i to Božja volja«. Baka Janja upire pogled u mene, a ja ću: »Pa dragi Bog je uputio kako i šta triba sa životem, tako i s vrimenem. A čeljad, bome, kako sa životem tako i s vrimenem. Zato j’ ovako vrime kad mu ni vrime«.
