Arhiv tekstova

Navijanje i radovanje

Pitam majku di su komšinice, jesu se možda s kimgod u naše kuće posvađale pa ne dolazu. Majka divani kako j’ čula da i baka Janja i druge gledu svetsko prvenstvo u fodbalu pa nemu kad doć. Ma ni prošlo ni po sata od ovog divana čujem kako tabanju. Dok mama ni nasikla bundivare i ja odno one se ponamišćale. Baka Janja završava divan od napolj: »Jest onaj što brani lip, sve vata al onaj Joška ajd što njeg ne mož prić al je još lipši«. Kako j’ završila od vatanja, prilaženja i lipote nastavlja: »Eto, čeljadi, jeste vidli kako se volji i bori za svoje. I država i vira. Nismo baš prvi, al tu smo. Ni treći ni lošo bit. Zamislite, žene, bit treći na svitu u što kažu moderno ‘najveće sporedne sigre u svitu’. I jesam baš, baš navijala. Za poslidnje utakmice po bokala vina sam popila, što od poslidnji svatova nisam. I sve to lipo, čeljadi, al ni lipo, kako da reknem a da svi razumu a da se niko ne uvridi, da prvi komšije naviju protiv tebe. Što b’ rekli da komšiji crkne krava. A što to, al što b’ ope’ reklli mi smo pobedili a mi što b’ rekli prvi komšije a to smo mi, naviju protiv nas. Eto vala ste razumili šta sam tila reć. Malo sam se zaplela ko pile u kučine, al drugojačije ne znam«. Baka Manda vidim ope natrafrita, objašnjava kako se sića jedne pripovićke kako su se jedni komšije navijali da komšiji crkne krava pa se i radovali ka’ j’ crkla. Pa još da bude i gorje da im još napakostu produ oma sutra i to podništa njevu kravu. Skoro da su ju poklonjili. Sam da ovi ne možu u prve dane dicma doć zajmit jel kupovat mliko«. Strina Evča vrti glavom pa ko da baš i ne razumi. Pa će: »Eto, čeljadi, danaske je tako. Mož sve izbirnit. Tako jedni izbirnili da naviju protiv prvog komšije. Pa da se i raduju kad ovi izgubu. Tako j’ to danaske u svitu. Za to smo glasali«. Baka Marica vidim sva sritna, maramu popravlja, razveziva pa poveziva, pa će: »Janjo, baš si potrefila i pravo kazala. I ja sam noćaske študirala kako to baš i ni lipo. Pa mi spalo na pamet kako vamo mi, jest da ja nisam od ti, navijamo i za ‘ne što su napali komšije jel su se odviše uplašili da će oni napravit štagod što se njima ne sviđa. Što su oni napali, al oni tamo već skoro godin dana da ne kažem šta radu. Porušili, raseljili. A mi, a ja da sam kažem da ja nisam od ti, navijamo li navijamo. To b’ bilo ko kad bi komšije zasadile kako malo drvce pored našeg zida s njeve strane, a ja odem kad nisu kod kuće pa im ga pokidam. Još mu kažem da tako triba jel kad naraste praviće našoj kući lada. Eto. To j’ skoro isto«. »Jeste, jeste, i  Brodarevi su se radovali nike godine kad im komšinica ošla na viru, a ni imala ni osamnajst godina pa ju đuvegija vratio za godin dana. Al onda njeva Eva očla na viru za misec dana pa ju đuvegija vratio sa dva diteta za godin dana. Eto, to j’ tako ka’ se raduješ tuđoj nesrići. A još gorje j’ kad navijaš«, sva smušita će Baka Tonka. Pa još objašnjava kako j’ komšija pa još prvi najveći rod, da kad je kako zlo on će pomoć kadgod više neg najrođeniji. Gledi baka Janja u mene, a ja ću: »Pa, komšinice moje, strina Evča u jednom ima pravo. Mož navijat za koga o’š, a i onaj što izgubi što j’ loše prošo ima pravo i da bude bisan. Al nek bude bisan sam na sebe a ni na druge. Vala«.