Arhiv tekstova
Badnji dan na salašu
Čeljadi moja, došli nam sveci, tute se vidi kako friško proleti godina. Mraz došo, zagrćat se mora, al ne tako ko kadgod, kad sam bio deran. Ta vrimena pamtim na salašu, kod dide i majke dočekat Badnji dan i Božić. Ciča zima, snig proliće nov, a doskora što je pao smrznut kogod kamen. Dida moj pokojni došo u varoš rad mene sa soncama upregnutim ždripcom koji je imo ime Rajko, a kobila se zvala Cuka. Taj dan sam jedva dočeko. Namećo dida kuružnje na sonca, ponjave ivove metnio pod nas, ponda opaklijom zamoto mene pod nju, pa kaže »sidi iza mene, pa se drž«. Dok nismo tili krenit, moj baćo svituje didu »nemojte zdravo tirat«, pa pruži didi zamedljane rakije u boci. Povuko dida, pa ajd na salaš. Taj kas sa soncama pamtim dan-danas. Ufriško smo stigli priko Žitnica na naš salaš. Majka jedva dočekala unuka. Friško su oni ispregli konje, pa ušli u salaš. A tute majka pokupila svu unučad. Graja velika, radost nas dice, svi posidali na banak oko parasničke peći, pa svi grijemo leđa. Kad smo se zgrijali, dida veli sad ćemo nas dvojca donet iz kamare slame pa metnit u ambetuš da se suši. Kad smo bili u košari, dida kaže meni: »Danas ma koliko josag zgriši ne smiš ga udarit da ne dobiješ čir«. Veli »iđemo ložit je u šporelj« di se kuvala užna, maši se u prosek di je bila rakija pa povuče. Kad smo ušli u sobu di su bili svi, dida na to veli: »Danas dan, sutra dan, prikosutra Badnji dan«. U radosti i dragosti prođu dani i evo dođe Badnji dan. U čistoj sobi majka unela granu pa postavila pod gredu, na uštirkan i lipo upeglan čaršav, tute metnila di koji or, jabuku, zeleno žito što je na Lucu posijala, a koji će tu bit do Tri kralja. Kiti majka granu kugljama, salon šećerom. Mi dica samo gledamo u salon šećer. Majka kaže »na Božić će se izdilit«. Zajutra rano majka zakuvala tisto, pravi božićnjak, a mi dica ni ne trepćemo pa gledamo kako to majka smotava, pravi ukrase od tista živinu i josaga. Na vidno misto je metnila Majku Božiju, sv. Josipa, med njima mali Isus, metnila je i pet procvatani ruža znak ko pet muka Isusovi. Zamutila je žumanjac pa je percetom primazala božićnjak, metnila božitnjak u užarenu peć. Dida je nas starije izvo do bunara, pa je bacio u njeg jabuku koja će u vodi ostat do mladog lita, jel jabuka je znak zdravlja obitelji i sloge. Majka je spremala astal pa je na njega izabrala nikolko vlaća slame koja su bile duže prikrila uštirkan i izroljan čaršapom. Ispečen božićnjak metnila pod granu. Na astal je pomećala svečane pladnjove, kašike i vilice i kredenca. Dida su doneli slamu i prostrli, na vrati je dida čestito Badnje veče. Mi dica, radosni, prikošeđivamo se, skačemo… valjdar i salaš bi prodivanio samo da mož. Majka je kuvala grava, gubu s makom i sve metnila na astal. Dida je pojačo lampaš koji je bio na astalu. Prija ila smo pivali pismu »Radujte se, narodi«, svi smo molili Očenaš, Zdravo Marija, Slava Ocu, a na poslitku kratku molitvu koju i dan-danas moli moja familija: »Fala ti, Bože, za tvoje darove koje si nam dao da imamo šta ist«. Tako smo slatko ili, nije bilo graje ko doskora. Posli večere svi smo pozaspavali. Dida ujtro budi nas, čestito nam je Božić i Isusovo porođenje pa nas sve izljubio od dragosti a potom majka. Načuli smo da je dida išo na ponoćnicu a majka je molila krunicu, nama čelo noga. Di je i spavala. Ujtro smo ili pača za ručak. Opravili smo se, sili na sonca u koje je dida uprego konje sa svečanim amovima, zamotani u opakliju od šest pola. Svi smo bili zagrnjeni, pa ajd u crkvu. Svi smo bili viđeni u crkvi, dida i majka najradosniji. Čeljadi moja, čestitam vam Božić i Isusovo porođenje.
