Arhiv tekstova

Na viru

Naslikovano 1941. na dan vinčanja Marice Krstin, Žunjine (1925. – 2012.) i Joze Vidakovića, Nuninoga (1920. – 1943). Joza je dobio arkoš (poziv za vojsku) i nije bilo vrimena da se uzmu redovno. To znači da nije bilo vrimena da ji  popa navisti. Red je bio, tri put, tri nedilje za redom prija vinčanja da navišća sa pridikonice u crkve vinčanje koje triba bit. Vinčanje »na viru« popa je navistio samo jedanput, otprilike vako: »Majka crkva navišća prvi put, drugi put i treći put vinčanje«… Onda bi reko ime i prizime momka, pa onda ime i prizime divojke.
Džuvegija je odveo divojku u svoju kuću, moglo je bit najavito roditeljima i jednima i drugima, ko što je bilo u vomu slučaju, a i nije moralo bit najavito. Kadgoda su se momak i divojka na sokaku dogovorili da ona te iste večeri ide kod njega doma i tako bi sve iznenadili, oca i mater i familiju. Ukućani su kadgoda spavali, a momak je banio sa divojkom i reko: »Dado i mamo, ja sam se evo, odlučio ženit i doveo sam divojku na viru«. Gledeći iz ovoga vrimena, izraz »na viru« je možda značio da se divojka rešila pobić odoma, jel je virovala svojemu momku da je neće privarit i ostavit. Ako su roditelji bili radi te divojke, poskakali su iz kreveta, odma uzdurmali druge ukućane, natočili rakije i nazdravljali za srićan zajednički život dvoj mladi. Ujtru se mlada prva digla i mela sokak, a ukućani su zoto vrime zvali na rakiju komšije i daljnje rodove.
Ako roditelji nisu bili radi divojke koju jim je sin doveo, samo bi se u krevetu okrenili na drugu stranu, štogoda promrmljali, al ujtru bi se morali opet »otkravit« zarad mira u kuće. Ujtru se zvala rodbina i komšije, istina nevoljno, al ipak se nazdravilo.
Na slike vidimo da se Marica na dan vinčanja nije uredila u bilo ruvo ko »prave mlade«. U to doba adet je bio taki kod svi ni koji su ošli na viru. Ruvo je svakako posvečano, mada nije bilo. Povezala se u križanu štofanu maranku sa vezenima sitnima cvitićima i cimerom cilom širinom i dužinom maranke. Bilo je žena koje su samo take maranke vezile za novce, a radilo se sa prisnom svilom. Mladino ruvo, suknja i bluza, je od finoga  štofa. Bluza je izvezita isto prisnom svilom po tadašnje mode. Pripasala je svileni pregač obrubit čipkama. Ispod suknje dobrim viru ekleraji (čipke) ručno eklovani. Iz toga se vidi da je Marica bila iroškinja. Naravno, kad je u oca i matere bila jedinica izmeđ dva brata. Ko što vidimo, ima lipe cipele, u no vrime ručni rad šustera.
Joza je navučen u građanske aljine kojima pripada i šešir. Za muške je u to doba bila moda da se obuju u šarene štrikane ljope, »na ružmarine«, jel »na šećere« (narodne šare).
Pozadina je za puno Sonćana poznata. Tako se poznaje da je sliku naslikovo Marko Ađin, poznat ko Marka Đanin, majstor za sve. Sonćani će oma primetit da slikarovo prizime Ađin ne odgovara »grdnomu« imenu Đanini. On je bio iz Bača, a dobio je »grdno« ime po kuće Đanine u koju se oženio.
Mladi stoju na ćilimcu ručno tkanomu od domaće vune. U to doba još nije bilo sintetike u današnjemu obliku. Ćilimac je, da se ne uprlja, metnit na krpare koje su se tkale od tranja, isto u kućama. 
Za sad srićni, mladi se držu ispod ruke, a svako od nji drži u ruke cvit lipu katu. Lipa kata nam progovara o vrimenu u kojemu su se vinčali mladi sa slike. Ona cvate na kraj lita i početkom jeseni.
Ruža Silađev