Arhiv tekstova
Grij
Faljnis, čeljadi moja. Jevo ja opet sio za sokoćalo pa da malkoc štogod našvragam. Znam da to baš neće bit vrlo pametno, al eto ne da mi vrag mira što bi kazli. Ja vam jeto lipo divanim da nas stare ni ne triba uvik slušat. Još je moja mater kazla da kad čovik omatori ode na dičije. Sad tek vidim koliko je ona bila u pravu. Jeto, na priliku, niki dan divanim s ovom mojom dvojcom pajdaša kako je došlo vrime da mi stariji ne razumimo ni polak od ovog što nam se trevlja. Na priliku, sad bilo skupljanje potpisa za to nacionalno veće, pa se popisivalo ko koliko ima svita na salašu, pileža, sitnog josaga, pa krupnog josaga, i šta ti ja znam još šta. Da vam velim, ode kod nas u našim lipim Ivković šoru se nije ni tribalo toliko mučit i paštrit, nas je ode ostalo da mož izbrojit na prste od dvi ruke a ima i koji prst neizbrojan. Nije bolje ni s ostalim šorovima borme, a ni sa samim selima, svudank fali svita, pogotovo mladog, ostale samo dide i majke. Kako i ne bi kad stalno divane o fajim boljim življenju, a mi živimo kugod ker na vašaru di prodaju kandžije pa svako švićne po nama da isproba. Pita me rođo Joso zašto sam bisan. Pa kako čovik ne bi bio bisan? Navrli smo po pet-šest meteri kuruza po jednim jutru, a normalno bi bilo trideset pa taman da si pod petu sadio. Očla nafta, očlo sime a i mitrađ, i to sve po dvared a na sve to lipo naši općinari poslali porez, al ne malkoc umanjen. Tek toliko da se pokaže svitu da se ima srca i u toj varoškoj kući i da se razumi i običan mali čovik, neg u punim iznosu, da se ne bi umanjkalo tim tamo vridnim foteljašima i kojikakim partijašima, jel jeto oni pišu programe pa dobiju novce. Samo ne vidim di ti novci završe. Hu, što sam bisan kad vidim to nezavršeno pozorište! To je tako već dvajst koju godinu. Pa onaj voden park na Paliću, a i sam Palić kojeg su zvali biserom Panonije nako zapušten i prandav kugod kaka baruština. A sad čujem da će zatvorit srid varoši put jel se pravi pruga. Mislim se u sebi: o, ako budne pravljeno toliko dugo kugod do sad bolje da nisu ni počimali jel kaki su ažurni mi ćemo prija imat stvarno te leteće limuzine što je nike godine spominjo. Pravo da vam velim, čeljadi moja, ja tute ništa ne razumim šta se to trevlja u ovoj našoj prilipoj i pribogatoj ravnici. Kaki nam se to grij navrzo nad glavama, božem prosti ko da nam kogod uvračo da se moramo vako patit. Ja tako iđem i rondzam, al sve zabadavad jel nema se novaca, nema ni plate a ni penzije. Zemlja opet izdala sirotog čovika, sve poskupilo do nebesa. Ostala su nam samo kojikaka obećavanja, biće nam vako lipo pa nako lipo a od sveg tog ni traga. Nama sve gore i gore. Sad se nika i ta korona izgubila, niko je baš ni ne spominje. Sad se s drugim divanima plaši svit. Nema ogriva, nema ila, vele da baš ni struja neće priticat al ne bojim se ja, svit će ćutit i trpit, ić redovno vokšovat i tapšikovat u sali kad onaj vođa konferanse iza virange naredi. Iđem po avliji i namirivam, gledim ovog mog zeljova i što ga više gledam čini mi se da je on puno srićniji i pametniji od nas. Jel grij jel nije, al tako mu izdođe. Ajd, zbogom.
