Arhiv tekstova Arhiv tekstova

Sate

Poslidnji dana sve se nikako stušilo. Mrak ranije spadne pa kad prija podne iđem u škulu, nemam se kad ni sigrat potli škule. Sati i dani prolazu sam tako. Nećemo se okrenit pa će Božić. Tako se nisam redovno ni okrenio kako sam došo iz škule kad je već spo mrak i čujem graju u dvoru. Iđu baka Janja i druge. Kadgod mi baš i ni do nji, al sam se već toliko naviko da ka‘ ji nema, falu mi. I tako posidali, majka donela zabunite gibanice što j‘ danaske pravila. Ni se baka Janja stigla ni namistit redovno na stolcu, što b‘ rekli ni zinit, a strina Evča počinje: »Eto, žene drage, Marne naše dite lipo, još malo pa ćemo sate morat tirat unatrag. Sve to j‘ država smislila da se bolje i lakše može radit. Da nam bude lakše, da nam bude više dana, što b rekli više svitlosti, pa kad ljudi odu radit da ne moru žurit u mrak kući. Pa ako digod radu kad dođu kući možu i tu poradit. Sve će se lipo moć posvršavat i svi će bit zadovoljni. Da nam ni države ne b‘ tog bilo. Mrak bi spado časkom, i mlogo šta se ne b‘ moglo poradit«. Ta ni vala ni završila poslicnje slovo, a baka Janja nastavlja: »Eto viš, Evča, ni tako. Čitala ko da si mi te sate iz glave uzela. Baš od niki dan od to študiram pa sam se sitila da sam kadgod davno čula jel pročitala da j‘ sade već pokojni Franja jel Frenklin, kako se već zove, al cigurno znadem da j‘ iz te Amerike davno kadgod, prid 1900. godinu pridlago da se čeljad ujtru ranije diže da b‘ se ušparalo na svićama, jel svića onda baš i nisu bile i cigurno su bile skupe. I sam da kažem taj tamo ni bio ma kaki već veliki študer i političar kojeg još i danaske ti Amerikanci spominju. A kako se sićam da su oma mal potli Švabe to i napravili. Al isto ni da b‘ se duže radilo neg da bi se manje ložilo i šparo ugalj. I tako, draga moja Evča, ko što vidiš ni to bilo da se više radi neg da se više špara«. Eto i baka Manda kaže da se sitila da triba ovi dana da priđemo sa onog litnjeg na ovo zimsko računanje vrimena pa objašnjava kako uvik ispadne kad se štagod minja da j‘ to zato da se može više radit, da j‘ to, što b‘ rekli sade, moderno, da kapital ima hasne. I baka Marica j‘ vidim naštudirala šta će kazat: »Pa ja ne znam šta ću onda s mojim likovma. I nje moram ranije pit. Pa se onda moram i ranije dić i jist. Bože dragi, nas stare sam primišću. Niko ne misli kake su nam brige sade zadali. Kad sam bila mala, maka bila bisna na mene što dugo nisam naučila na sate. A kad gle sade ope briga sa tim satem«. Gledim baka Tonku šta će ona naštudirat kazat. Pa će: »Eto, čeljadi, mene svejedno, što b‘ rekli ko ludom. Ja naveče prija neg legnem popijem one pirule pa spavam dok se ne probudim. Kod mene nema gledanja na sate. Ja sam vam došla na te grane da na mene u kuće niko i ne gledi. Da se ujtru ne dignem, da ne kažem da priko noći umrem, vala možda u kuće ne b‘ niko ni primetio. Mene nit kogod štagod pita nit digod zove, a kamol zapovida. Sve mi od volje ko Šokcu post«. Baka Janja, sade već znam, gledi u mene, da moja bude poslidnja. A ja ću: »Sate, ne sate, tili ne tili, tako moramo. Niko nas ni ni pito oćemo l je. A sade ti je da kad se buniš bude i gorje. Zato što bi kazali, ćutiš i vučeš da se ne strne«.

  • Betoven maraton
  • Jooble
  • Hrvatsko Nacionalno Vijeće
  • Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata
  • RS APV Pokrainska Vlada
  • VRHRS
  • DUZHIRH
  • Hrvatska Matica Iseljenika
  • DigitalDay