Arhiv tekstova
Svi sveti
Faljnis, čeljadi moja. Jeto nama se bliže i Svi sveti. Vidi se da se svit uzmuvo i obalazi vične kuće, čisti se groblje, kiti se već polagano cvićom, peca i dućani su puni sa svićama i lampinjonima. I ja i moja snaš Jela smo krenili; moramo iz ranijeg obać jel imamo rodbine na svim grobljima: Kerskom, Bajskim, u Tavankutu i Gornjem i Doljnjem, Bajmaku, i to na više misti, pa ako ne krenemo iz ranijeg nećemo postizat sve dovest u red kako Bog zapovida. Sidim na klupici posli obavljenog posla pored naše grobnice u Keru, pa se mislim kako je kadgod bilo. Nikako jednostavnije, a lipče. Nije bilo tog nadizanja, donelo se cviće što je raslo u bašči, malo zimske ružice, one žute najviše, rasla je pored svakog salaša, ništa je nije ni napadalo a svake godine je iscvatala da se sva bašča žutila. E sad su vam, čeljadi moja, nika druga vrimena. Sad se sve trkaju ko će kupit veći krizantin, bar kugod fodbolska lopta da je, da svit vidi da se ima. A borme i na groblje se, bar ovi mladi, iđe da bi bio viđen a ne da se pokloniš i pomoliš pokojniku. Kažem vam, došla su nika druga vrimena. Sad dođu jedared godišnje, jel daborme nema se vrimena kad triba ić u bili svit služit da se dođe češće. Al kad su Svi sveti, onda se natovari cvića da ne bi dovuklo s po špeditera. Ja, na priliku, volim obać moje za svaki velik svetac, zabilužit njim rođendane, godišnjice, a okitim i s čime možem i kako mi dotiče. Taki sam i gotovo. Da ne divanim da sam vidio dosta puta, a na dosta misti, da puno nji ne donese ni kapljicu svete vode, a nama katolicima je najvažnije da se poškropi svetom vodom. To vridi više od sveg cvića jal kićenja. Moja majka je divanila da svetu vodu i upaljenu sviću duša pokojnika jedino pripozna i ja se tog držim. Kad odem na Bajsko, uvik bacim svete vode na grobnicu pokojnog doktora Vinka Perčića. Bio je to doktor kojim si mogo u svako dobo dana i noći se požalit i uvik dobit pravi svit. Objasnio je čovik svaku bolu, a nikom nikad nije isko ni božiji dinar. Ne kugod sad ovi što njim jedno oko uvik u buđelaru a uvik bude kako Bog da. Doktor Vinko je imo kadgod privatnu praksu tamo di je sad legat Perčić, galerija sa slikama koje je on poklonio našoj varoši, zajedno s kućom. Bio je jedan od viđeniji Bunjevaca, završio medicinu na Sorboni a studiro i u Pragu i u Beču, osnovo je i međunarodno sastajanje doktora »Internistički dani«. Divanili su mi dida i majka, oni su se dobro poznali jel je kadgod Perčićkin salaš bio u komšiluku, da je doktor imo divojku ko mlad momak. Još je išo u varoš u škulu, od naši je bila, didina sestra, a ona je umrla od tuberkuloze, kadgod zdravo svit od nje bolovo, imala je svega sedamnajst godina. Bolest je dobila od njezine drugarice što je isto mlada umrla. Divanilo se ode u selu da je doktor dugo žalio, da je zbog nje i očo na škule u bili svit, i nikad se nije ženio. Jeto malo i pripovitke od starine, ne mož čovik uvik politizirat. No, jevo već je skroz svanilo, iđem namirivat. Ajd, zbogom, čeljadi moja.
