Pamtim još ko dite da se u našoj kući veliki veš uvik prao ponediljkom. Samo se pazilo da ne bude kaki veći svetac tog dana, a o tom je mater uvik vodila računa, da se ne bi ogrišila. Užina se nije kuvala na taj dan, samo se podgrijalo ono jilo što je ostalo od nedilje. Mi dica smo dan ranije morali uzet čisto ruvo, i morali smo se prisvuć, i ostavit prljavo za pranje. Mater je uranila prije zore, potpalila šporelj i metila veliki lonac da se voda grije. Imali smo lipo drveno korto, al bilo je i ono plejano, koje je bilo veće, pa se najčešće u njem pralo, a metalo se na dvi hoklice, da bude lakše prat, i da se ne privrne. Koristili su se i lavori, jer je bilo raznog veša, koje nije išlo jedno s drugim. Više puti se asnirala i voda u kojoj je prokuvana lukšija ili pepo od bukovog drveta. Obaško su se prale košulje od puplina, bile ili plave, a obaško šareni veš. Pralo se sa kućevnim sapunom, kojeg su stare žene same pravile od žive sode i masnoće posle karbinja. Taj sapun je uvik stojo na tavanu, za gredom, isičen u kocke. Onaj veš koji je tribalo iskuvavat, mater stavi u lonac i nožom sitno nastruže sapuna u tu vodu za iskuvavanje. Više puti se taj veš moro promišat varjačom da ne bi zagorio. Pralo se na ruke, koristila se i rebrasta daska, koju smo zvali ribaljka, a prakljačom se lupalo po vešu priko daske. Veš se kasnije ispiro u više voda, a ako je tribalo nešto provuć kroz veš-plav, a to su bile najčešće košulje i bluze, onda se u jednoj posudi istope male kuglice veš-plava, koji se kupovo u dućanima, i ostavi se da roba malo povuče boje koju je izgubila prilikom pranja. Nešto i od veša, a najčešće posteljina je štirkana, isto u posebnim lavorima ili loncu. Naše mame su i štirku same pravile, iako je bilo kupit u dućanima, šporovalo se. Neko je to radio u vodi u kojoj se skuva malo brašna, a neko u vodi u kojoj se kuvo krumpir. Opran veš je bio raširit na nerđajućem drotu koji je bio razvučen između bagremova, a neki komadi, čakšire i suknje za svaki dan, metnu se po prošću. Dok se veš sušio, mi dica se nismo smili fodbalovat blizo da ne bi uprljali to što je mama oprala. Ako je bilo litno vrime i suvo sa blagim vitrom, pa ako se veš brzo osuši, nosi se unutri na peglanje onom teškom peglom u koju se mećala žeravica da se pegla ugrije i drži toplotu. Nije bilo fajtalice, pa je mama iz usta prskala vodu po robi da se lakše opegla.
Tog dana mater se umori od posla, ruke je zabole i jedva čeka da se sve zgotovi i da sidne da se odmori. Sledeće nedilje opet sve iznova. Kad se koliko čega prljavog skupi za pranje. Zimi ima manje pranja, a teže je veš sušiti zbog ladnoće, pa se unosi unutri, u sobe, di se loži.
Vinko Janković