Arhiv tekstova

Lavor

Faljnis, čeljadi moja. Ja se latio baš fajin spremat ogriv. Borme svo sam guvno privrnio i ispilo sve stare tačke i stupove, očo i čardak i kojikake strije i šupe. Ta i šta će mi čardak? Vite da je sve očlo na gospoštinu. Sad se samo na njivi mrve kuruzi, pa lipo u prikolicu i pravac ovi veliki gazdama što imadu te velike doboze od pleva, a oni plate kad plate i koliko oće. Jeto, smim se kladit da će prid ozbiljiju vršidbu objavit kako je zdravo pala cina kuruzima, a ondak će naglo posli jedno misec-dva dana tako odskočit da se ne zna. Ta tako je svake godine. Kad se od nas paora priuzme i nama plati to malo, taman toliko da možmo ponovo posijat jal posadit i da nam ostane malo za lemoziju, cina oma odskoči jel onda ti dobozari prodaju. Čini mi se da je moj dida imo pravo da od zemlje ima hasne jedino kad je čovik proda. Žalosno, al nikako ovi poslidnji godina sasvim istinito. Šta se to trevlja na svitu ja vam ne znam kazt, al da je sve očlo u nebesa očlo je. Ta za kubik drva, a to vam je kad ovi ga oprave malo veći naramak, triba dat sto eura. Dosad je bilo pedeset. Cigurno ovi u Ukrajini pristali sić, veli moj Periša i oma se nadodaje da je i ugalj poskupio. Mora čovik radit cio misec i obisit usta na klin da kupi dvadest meteri uglja. Pa kad je to bilo, čeljadi moja? Al, jeto, mi smo zdravo ispridnjačili isprid regiona, vele naše vođe. Ta tako smo ispridnjačili da danas imamo ručak, a sutra užnu. Vele dica što su bila pametna pa pobigla na vrime odaleg, a mi u pravdu pa ode omatorili, poostajali brez posla i sad nemamo kudak... No, bili dica na moru pa divane da su puni dućani našeg mlika. I ovi u stranjskim zapadnim državama vele da ima našeg mlika, a kod nas ni za lik, samo onog trajnog, skupog. Cigurno se i te krave izsfajzovale pa sad daju mliko samo to moderno. A moždar su i u pravu pa samo ovi mlikari malkoc zamute friške vode i eto mliko. Vako, pa nako, pa sira jogurta i skorupa koliko ti srce ište. No, ne vridi divanit prazan divan jel ga čovik divani u vitar. Al kad leži na duši, ne mož, jalte, ni baš sve oćutit. Što bi moj Periša kazo: »Ta kašću pa makar puko, ne dam da trune u meni«. Možeš se ti, moj pajdašu, izdivanjivat koliko oćeš, mislim se ja u sebi da ga još ne bi povuko za jezik a onda neće stat s divanom još od Kulina bana. Al naše je borme prošlo. Mi se samo možmo sićat lipči vrimena. Ovi mladi borme imadu njeva vrimena. Oni ne side u otvorenim ferčiki brez kabine već u ovim modernim klimatiziranim traktorima, slušalice njim na ušima i baš i briga za kredit. A mi smo se blende bojali kredita, i to onog zelenog plana kugod svete vode. E, ko je smio taj se obogatio, a zelen plan di ko nije ni vratio. Doduše, sad ima kome je i očla zemlja na doboš. Ovi što dođu pa slikaje svudank po avliji baš nisu zdravo milostivi, izađe zdravo na skupo slikovanje. Pita me Joso kad ću u penziju. Ta kako je krenilo – nikad. Na tri mista sam bio vidit koliko mi još fali i svudank različit divan tako da ću stvarno morat platit fiškala. No, to sam vam već divanio. Ajd, zbogom čeljadi.