Arhiv tekstova

Reduše

Slika je snimita 17. novembera 1967. u svatova Jele Miloš Tađanove i Ive Šegrt Ćutinoga iz Sonte. Skupile se reduše za »mladin ručak«, pa se onda i naslikovale za spomen na veselje.
Običaj je bio da na dan vinčanja mlada dade ručak, a đuvegija večeru. Obično je svatova bilo blizu dvi stotine, digod i više, samo tamo di je bilo manje rodbine, a to je bilo jako ritko, oko stotinu. Reduše su rodovi, dobri, poznati, komšije i svi koji su tili pomagat u sprimanju za svatove. Oni su tu da sprimu astale i stolce, poredu tanjure, vilice, noževe, čaše i papirne maramice za otrisat se. Reduše čistu zelenje, rižu kupus za salaticu, donašu vode, sortiru meso, pristavlju ručak zajedno sa glavnom redušom. Muški redu pića. Posli sve reduše i muške i žencke posluživu redom ranu kako jim pokaže i odredi glavna reduša koja je obično bila žena i’ sela platita zotaj posov.
Kad prid podne stignu svatovi i svi sidnu za astale već kaki je red, najpri buklijaš nosi prvu zdilu supe prid đuvegiju, deverušu i devera, kuma i kumu (mlada je zoto vrime doma i tamo i ruča od svatovckoga ručka), a za njim se redu reduše (žencke i muški) sa zdilama i meću jedna za drugom na astale. Sva ostala jila koja slidu istim tim redom se posluživu.
Sve reduše moru imat friško oprane i opeglane bile pregače. Maranke jim moru bit lipo i čvrsto povezane da se ne potrefi kaka vlas kike u svatovckomu jilu. Umiti lica, čisti ruku, nasmijane i spremne za šalu. Take su se reduše tražile.
Naslikovane su u bircuzu što se zvo Volfov bircuz. Postojo je na ćošu di se ukršća Treći sokak (J. J. Zmaja) i Glavni sokak (posli Drugoga sveckoga rata Ul. Maršala Tita, a od devedesti godina XX. vika, Ul. V. Karađića). Na misto Volfovoga bircuza, šustera i šnajdera sad je tu zgrada na dva sprata sa dućanom Gomex i Omladinskim kulturnim centrom.
Na slike se vidi da je sala okitita sa plantikama i cvitom od krep papira, pometena, proluftirana i spremna za mladin ručak i za džuvegijinu večeru tj. za svatove. 
Za svatove se sprimala rana oko misec dana prid svatove. Najpri tri nedilje unaprid su se misili rizanci (tanki ko »kika«), jel valjuščići. Zavisilo je o toga kaku će živincku supu dat mlada, a kaku đuvegija. Ako je za podne isplanirano da supa bude »zajedno«, tj. od sitno isickana svakaka živincka mesa i to od starije živine, onda su se misili valjuščići. Oni su se za ručak skuvali zajedno sa mesom i zelenjom. 
U tomu slučaju, kvečeri đuvegijina supa je bila procidita od zelenja i mesa. U nju su se zakuvali fini, tanki rizanci, što tanji da se prije i pretelji ne »naprdaču«. Meso i zelenje se jilo sa sosom od sose i sa renom.
I u podne i uveče iza supe se služilo pečenje najviše svinjcko, jel prasećje, a digoda i ovčje i jagnjeće i »salatica« od sitno narizanoga, friškoga kupusa, ulipšanoga sa cvitićima od šangarepe i listom od peršina, u porculancki zdila. Posli toga su se služile torte i svakaki kolači koji su praviti baš prid svatovcku subotu, u sridu, četvrtak i petak.   
Na slike vidimo da je jedna osoba zakitita mladinom kitom (cvitom). To znači da je ona imala već od jutros posla kod mlade, da je, je mlada poljubila, a ona je već kaki je red platila za tu kitu. Ostale reduše i »redušani« još nisu zakititi, al kad mlada dojde posli vinčanja u salu i oni će dobit kitu. Kita se u Sonte najviše pravila od uštirkanoga, svilenoga platna, koje je izrađivala obitelj Rudikini. Još i do danas to radu. Kita se često pravila i od ružmarina koji se malo uredio sa roznima i bilima plantičicama.
Niki je pripovido da su ovi svatovi bili jako lipi i veseli, a reduše su još i ujtru pivale i igrale, a sve sprimajuć salu i perući sude. Al! Ne reduše sa slike, već đuvegijine reduše koje su cilu noć služile. Ove sa slike su bile gotove s poslim. Svoj posov su odradile za mladin ručak.
Ruža Silađev