Nama, sa live na desnu stranu su sestre Pavka (1935. – 2013.) i Eva (1932. – 2014). One su bile sedmo i šesto dite u obitelji Ivana (1895. – 1971.) i Marice (1895. – 1964.), Đurkov, Grcini iz Sonte. Naslikovane su isprid njeve kuće, na sokaku, baš isprid presoblja. Vedre i vesele zajedno su rasle u sigre i radeći, tj. pomažući roditeljima u skladu sa njevim uzrastom.
Evin zadatak je bijo pazit na mlađu sestru i podučavat je u nomu što ona još ne zna. Zajedno su čuvale guske i ostalu živinu, donašale frišku vodu i ranu, kupile dude i druge voćke, dok su stariji bili na njive. Otac i braća su bili čobani, otranjivali su i čuvali ovce. Ako nije ništa bilo za jist, pečenoga, ovčjega mesa turita u kablicu sa svinjckom mašćom je uvik bilo i to u izobilju. Na žalost ni jedna nije voljila ovčje meso, a ni mliko, ni sir.
Svoju veliku, užju obitelj ko i širju (baku, didu, staroga, majku, tetkine, ujakove i čikine rodove) Eva je uveseljavala nediljama i svecima. Voljila je obilazit rodove puno put sama, pa i sa sestrom Pavkom. Putim dok su išle rodovima, redovno su prolazile nuz snaše i čiče što su sidili na sokaku pod penđerom. Obišle bi tako polak sela sve dok se pregačići nisu napunili milošćima što su dobijale putim. Naime, Eva je znala lipo deklamovat, pivat, a ako se u blizine našla kaka armunika, jel tambura, jel muzike, na molbu je i zaigrala.
Prija se narod obavezno pozdravljo sa »Faljen Isus«, a odgovor je bijo »Uvik faljen bijo«“, jel »Uvik Isus«. Ko starija, Eva je prva pozdravljala, a setra Pavka je pratila. Žene su ji oma milosno gledale i kazivale:
– Iju, zlatna usta! Prava mater vas je naučila.
– A, čije ste vas dvi, take pametne?
– Tapa, to su cure Maricine i Ivine. Grcine!
 Po običaju dicu se pitalo: 
– Znate li se molit?
Dovoljno je bilo da kogod od žena to kaže i oma je uslidijo naklon i Eva je štogoda izmolila, a onda i Pavka. Žene su se radovale i tapšale jim, a onda su ji dalje navađale da štogoda otpivu. Eva se opet naklonila i zapivala: »Tri livade, tri livade, nigdi lada nema…«. Pak, onda: »Pokraj grada Sarajeva…«.
Nizala je i svete pisme, molitvice i deklamacije po želje prisutni. Ako je kogod zaželjijo bećarac, dobijo ga je: »Misečina uprla u striju, bište cure policaji viju…«.
Sugestivni glas, krupne crne oči, nenametljivo ponašanje, stvaralo je radost kod ni koji slušu i gledu. Pavka je bila mlađa i stidljivija, al je bila »pravo rame za naslonit se«. Posli molitve i pisme, žene su donašale gibanice, peretaka, jabuka, oraja i metale jim u krilo od pregača. Pregači su znali bit tako teški da su putim dodoma više put morale stajat i ponovo se opasivat da ne izgubu polak milošća. Jel, tušta je bilo žena što sidu pod penđerom. Eva i Pavka su se lipo zafaljivale:
– Fala, fala, dojćemo mi i drugi put!
Sestre su u posvečane narodne nošnje. Taku nošnju, samo svagdanju, nosile su sve curice toga vrimena.
P. S. Sestre su sve do konca života ostale virne jedna druge. Pomagale su se u bolesti i siromaštvu, ko i zdravlju i bolji vrimena.
Ruža Silađev