Arhiv tekstova
Trgovina
Petrovo prošlo, a nismo se ni okrenili. Kako čujem od ove moje, u crkve sve manje svita a tako i pod šatrama i na suvaje. U svitu još vri, oteglo se, ka’ će stat ne zna se kažu. Jel to sam mene vrime tako leti jel i drugima, al eto unuk Marin bio ko niki dan kad evo ga ope. Prošlo misec dana, a mene koda j’ juče bilo. Kadgod mi mrzi, i teško mi, iz pridnjeg dvora otić u zadnji dvor kokošma vode metnit a on sa tog trulog Zapada, iz Minkena, sam tako, što bi rekli, skoči. Ja se digo, a on već ispod ora mi čeka. Vidim narizano malo slanine, kruva, paradičke i kiselo mliko u ćupice. Kako mi u poslidnje vrime mrsko jist od ove vrućine, mislim se baš je ova moja potrefila šta bi ja, a zna da i unuk to volji. Sidnemo tako, jidemo, ja poručivam da žena donese vina za potli jila. Pitam Marina šta j’ ope došo, a on će da j’ došo potpisat za firmu ugovor. Eto, kaže, praviće nikaku fabriku tu, a država će dat zemlju i šta sve ni pa eto triba to sve vidit kako stoji. Oma mi spalo na pamet kako j’ to ispala ko nikaka putvarija, naše dite ošlo na taj trulli Zapad pa se vraća i u tuđe ime kupuje našu zemlju i šta sve ni i to ope za druge. El, eto, ako druge nema, šta ćemo. Pa ću onako naglas: »Eto, vala j’ dobra trgovina«. Na to će on: »Jes čo, dida, i za ovu našu poslidnju trgovinu?«. E, mislim se, sa’ sam ti uvatio, misli da ne znam, pa ću: »Ako misliš našu trgovinu di je avion spo, pa na kraju sve završilo sa velikom eksplozijom, di smo na kraju priko volje priznali da smo motikama i lopatama malo trgovali, malo prodali, neg šta sam neg čo«. On u smi, vidim da mu drago što sam izgleda potrefio na šta j’ mislio. A ja ću dalje: »E moj, Marne, kako štagod nismo iz poljoprivrede. Da smo štagod napravili, ni žito, jabuke, cuncukret jel kukuruze već štagod što se od nji pravi već smo našli motike prodavat ko da to još hasniru u svitu«. Vidi Marin da ja još pratim situaciju, što bi moderno rekli, pa mi onako još obešenjački pita kako ja vidim tu trgovinu, jel u nje vidio štagod sumnjivo? Pa naravno da jesam vidio štagod sumnjivo ko iz puške ću: »Prvo j’ što te motike i lopate privozi avion čiji je gazda iz države koja j’ u velike nevolja u poljoprivrede, eto da kažem da j’ u velike potribe za motikama i lopatama, a mi baš i nismo odviše na njeve strane, jel baš i nikako. Ko drugo kažu da su te lopate i motike bile naminjite da ga kupuje država koja baš ni nema zemlje već sve kamen i mal piska, tu mi štagod odviše smrdi. Kaka j’ to trgovina di kupuje onaj komu ne triba, a privozi onaj komu triba?«. Na to sve će Marin svaj važan: »Bome, Bože dragi, moj dida kako študira bi mogo bit kaki što bi kazali moderno analitičar za neke vrhunske novine«. E, moj Marne, mislim se, ne smim ja ni kazat kake sam se ja u životu nagledo trgovine, a što j’ najgore mi smo uvik na kraju izvlačili deblji kraj, pa ću na kraju ipak lanit: »Eto, i ti si došo za drugog kupit našu zemlju koju možda kogod i ne bi prodo pa će ko što se kod nas obično dešava na nje napravit fabriku koja dura dok se gazdama oće, a ni dok narodu triba. Eto taki smo mi trgovci i taka j’ naša trgovina«. Digne se Marin, zagrli mi s obadve ruke, izljubi i naglas, vala da se na kraj soka čuje prodivani: »Eto, čeljadi, to je moj dida, svaka mu zlata vridi, da j’ taki kraja nam ne bi bilo i ne bi bilo trgovine sumnjive i na našu štetu«. Suza mi krene, na brzinu krenem točit vino u sebe misleć vala kogod neće potrgovat i nas.
