Arhiv tekstova
Kaparaši
Evo, Petrovo će a nismo se ni okrenili. U svitu mira nigdi, tamo još avioni letu misto vrabaca i golubova a topovi gruvu misto grmljavine, bombe spadu s neba misto kiše a fala Bogu dragomu kod nas vala još mir. Al eto naspram tog lošoga ima i lipoga. Eto, jutroske javlja ova moja da unuk Marin dolazi. Tomu se više i ne čudim. Mal-mal.... i ne okrenem se a on evo ga opet došo sa tog trulog Zapada. Kaže, žena rad posla dolazi a ja se čudim kaki on vamo ima poslova kad mu posov u Minkenu. I tako, čekam ja njeg. Lip dan, metnio astal ispod ora u ladovinu, vino metnio da se ladi i čekam, čekam. Ko u zo čas kad čekaš odviše štagod to ne mož dočekat. Već pridveče, študiram iđem keri u zadnji dvor odnet friške vode, maknem se kad čujem Marinov glas iz pridnjeg dvora. Majka ga grli, ljubi, viša se na njeg. Sto put sam joj reko da već pritiriva da j’ Marin naraso i da cure triba da se višu na njeg a ni babe al ona nikako da sluša. I tako i ja došo na red. Zaboraveć šta sam njoj svitovo i ja ga zagrlim, izljubim, vala više neg majka. Ništa već otrčem do podruma donesem ladnog vina i sodu, natočim i oma u divan. Kaže Marin da j’ došo rad posla, da su ga poslali sa tog trulog Zapada da vamo održi nikaki divan, što danas kažu pridavanje jel seminar i da potli odabere one kadre i sposobne pa je odvede ako budu tili radit na taj trulli Zapad. I to, kako kaže, može doć nji koliko oš i to za dobre novce radit. Au, študiram se pa ću mu onako svaj iznenadit: »Pa, Marne, ti si onda sad došo vamo ko nikaki kaparaš?«. E on će ko iz puške: »Jest, dida, jest, baš tako. Ja sam ti sade ko nikaki kaparaš, sam moderni kaparaš. Ja sade tražim kompjuteraše, indželire. Ja ti, dida moj, tražim što bi moderno rekli vrhunske stručnjake. Jest da moru znat stranski divanit, nemački i engleski. No, ako ne znu i to će je naučit, sam ako budu tili«. E, ovo mi baš ražalostilo. Sitio sam se kako su mi dada i majka divanili kako su bili nadničari. Kako su je kaparaši kupili pa vodili tuđu zemlju radit. Išlo se tu bliže mistu, po ataru Sombora, Apatina al bome često se išlo i do Srema, Slavonije i Baranje. Kad se išlo dalje, onda se ostajalo i po misec dana. Dobijali su di će spavat a ako su bili sritni dobijali su i za jist. Sami sebe su kuvali, sami se ličili. Ako su bili bliže selu, onda su se subotom vraćalli a nediljom naveče već išlli natrag. Tu j’ kaparaš omastio brkove, a nadničari su u to vrime bili sritni da možu digod zaradit. Bome, bila su to teška vrimena, Baš sam se ražalostio, baš, pa ću: »E, moj Marne, pa prija sto godina bilo kaparaša, išlo se radit tuđe a evo sade ko da ni prošo jedan vik ope čeljad iđe drugima radit, E, jest da ni isto već mal drugojačije, al ope čeljad moru it radit digod jel vamo il nema posla, jel je podništo platit, jel triba radit od jutra do sutra, jel moraš bit odviše dobar pa još u vlast unić«. »E, viš, dida, ovo j’ danaske sasvim drugojačije: dobiješ stan, oma možeš kupit limuzinu, možeš u poslu it naprid ako si vridan. Pa ti još i ženu zaposlu, dicma sve platu. Danaske ti, dida, ima i dobri kaparaša.« Eto šta je ovo novo vrime, mislim se, pa ću: »Jeste, jeste, drago dite moje, no kadgod su se čeljad vraćala sa kaparašima kući a sade kako vidim čeljad odlazu pa se ne vraću. I tebe je nikaki kaparaš odveo koliko se sićam a sade si ti posto kaparaš«.
