Arhiv tekstova
Ope nikaka »kriza«
Ma sam što j’ prošo jedan dan, vraćam se iz kule potli podne kad ono vidim žene već juru na klupčicu. Šta se sade desilo za tako kratko vrime da se već potli jedan dan moramo sastajat, mislim se. Brzo se javljam majki, bacam torbu i žurim na klupčicu. Sa’ sam pono hoklicu jel od danaske na klupčicu triba da dolazi i strina Evča pa će cigurno klupčica bit mala. I tako mi i danaske posidali, baka Janja donela ovaj put višanja, llipi ko krv crveni a krupni. Kaže da su se pojavile ope te nevolje, vražji čvorci, pa je na vrime triba pojist jel pobrat, napravit soka jel zamrznit da se ima za zimu, jel na zimu ko zna šta će bit. Ko uvik, baka Janja otvara divan i određiva od čega će se divanit. Kaže da se pojavila ope jedna velika briga, što bi rekli »kriza«, i to za cili svit. Ope se mislim pa nisu nam dosta te nevolje, vrazi, čvorci još nam i kaka »kriza« triba. Sva važna će ko uvik: »Eto, žene drage, Marne u cilom svitu j’ kriza u rane, kako kažu skoro da ćemo bit gladni. Kruv poskupio, zejtina sad ima sad nema al je baš očo gore a šećera nema a i kad ga ima i on očo u nebesa. I sve to zato što se na iljade kilometara od nas, da ne kažem na drugi kraj svita, ratuje«. Baka Manda će ope prva, sva zabrinita, snuždita: »Mili moji pa kako može bit kriza rane u svitu? Pa u svitu ima svega, i što nam triba i što ne triba, a jidenja milijun fela. A sade, Janjo, divaniš da će bit ‘kriza’, da neće bit rane a tog u naše države ima koliko oš«. Vidim i ja sade kako divani baka Janja da se u svitu zakuvalo kod rane, al mislim se kake to stvarno ima s nama veze. Baka Marica kaže da ni njoj ni jasno kako da j’ sve poskupilo kod nas, a mi to sve pravimo pa još i prodajemo. Kako može poskupit ono što ne moramo kupit već imamo i za prodat, i to naveliko, kako se država falji? »Ajd da poskupi malo, al da poskupi duplo to mi ni jasno«, zabrinito će i ona. Baka Tonka s onim njezinim »Ju-ju-ju«, pa će kako država divani da smo posijali svega, za nas i druge i kako možemo i sanjat da jedna Nemačka štagod nema za jist da joj fali. Čudi ju kako tako kod nas divanu na onom sokoćalu od televizora. Pa će sva važna: »Zamislite ovo: mi prodali fabriku za šećer za ništa, narod se bunio al kazali da j’ u tom spas, kad ono u dućanu ne mož nać kilu šećera«. E, sa’ će strina Evča. Kaže da ona misli kako j’ to što bi rekli visoka politika, da mi tu tribamo stajat sa strane, mal navijat vamo mal tamo al da se ne vidi, pa će mona kraju vala dobro proć, sam da se provučemo. Mislim se, ova baš ko da su joj svi političari. Bome j’ ona žene izgleda iznenadila s ovim ričima pa niko ništa ni ni reko. Na kraju došo na red ja, pa će baka Janja: »Dite moje, de ti kaži, do sade si od svega što smo divanili baš, baš pametno kazoo«. E, ovaj put sam se pripravio, baš sam dobro slušo šta divanu pa sam smislio šta ću kazat: »Eto, ja študiram da to ko da j’ kogot namistio, od svake svađanije, tučnjave, međ državama, nikake ‘krize’, kogod uvik zaradi. A študiram da će i sade ko uvik nagrabusit najviše sirotinja, Eto a ja u študiranju oću kazat da nismo sirotinja al da nismo ni daleko«. Na to će baka Janja naglas: »E, ovaj naš Marin, pa to j’ pametno dite, baš skoro ko ja kad sam bila ko on, razumi se u sve pa i u krize«. Pošto nismo rešili »krizu« friško smo se razišli, ko da smo skrivili štagod.
