Arhiv tekstova

Izopačeno

Faljnis, čeljadi. Jeto, ja tako uvik ranom zorom đipim iz kreveta. Ne mož stariji čovik dugo spavat. Kadgod se borme ustajalo na prvi local, pa na poso. Ni liti nije još ni svanilo pa si moro ranit, tribalo prija iđišta na poso malkoc poradit, namirit a tek se onda spremat u firmu i na prvi onibus, sačuvaj bože da se kasni. Doduše, sad divane da se ondak manje radilo, da je svit bijo linji i da se izvlačio od posla. To je, dabome, divan sad ove nove vlasti u čijim fabrikama nemate ni poist ni popit, pauze za ručak, jal kako se sad moderno divani doručak. Pauza traje jedva frtalj sata. Za to vrime ni cigaretilu ne mož popušit, a kamol štogod čestito poist. Al ondak nije, kažu, bilo dobro kad je bilo u svakoj malkoc većoj fabriki kujna. Trpezarija lipa kugod kaki pravi restoran, pa bilo zabavište za malu dicu di se čuvala dok baćo i mama rade, pa bili doktori razni fela, ako se čovik ne daj bože razbolio. Ni se moralo stat u redu na prigled i di vam nisu divanili dođite sutra, jal za koji misec. Nikoliko ti ondašnji fabrika je čak imalo i sportske terene, bazen za razonodu liti di je rabadžija i njegova familija u slobodno vrime očla pa se pajtašila s drugim svitom. Da vam ne divanim da je bilo i vikendica na našim, ondak lipim Paliću; pa na moru i po banjama di je rabadžija mogo za nike sitne novce, i to brez kamate, na rate od sindikata otić na dvi nedilje s cilom familijom i pošteno se odmorit. Ne, kažu nam sad da to opšte nije valjalo. Ovo sad je zdravo bolje: odeš u dućan i nema cukera, nema ni olaja. Kažu to je zbog tog što je tamo niki rat izmeđ dva bracka naroda daleko dvi-tri vrimenske zone, a zapravo su gazde naredile da se posakriva roba da bi se podigla cina. Al, jeto. To nam zdravo smeta pa su se i cine svega udvostručile. Svit je zdravo kratke pante pa se ne sića kandar da su se te cukerane i uljare prodale za jedan dinar sadašnjim gazdama. A sve vam je to, čeljadi moja, da ovi bogati napune svoje buđelare što više i da što više izvuku novaca od čestitog i poštenog svita. Svako jutro ustanem rano i od rane zore sluktim kako Somborskim drumom iđu limuzine sve jedna za drugom. U svakoj ima po četri-pet čeljadi. Žure na poso, jel ako zakasne i minut-dva mož doć do tog da budu odvijani, a i vako su primljeni na misec-dva, pa opet misec-dva. To vam je da i lakše mogu otirat čim njim ne triba rabadžija jal se smanji poso. Nema, borme, sad ko branit čestitog čovika, radnika što sa svoji deset prstivi zarađiva kruv za svoju dicu. Sićam se: kadgod skoro ako si bio čestit nisi ni mogo dobit otkaz. Branio te i sindikat, pa na kraju i sud udruženog rada. Sad nema ko. Keče čovika kugod keglu u kugljani. Baš nji briga što njemu familija moždar već sutra neće imat kruva na astalu. Di se to svit izokrenio i ko da je pofalio, pitam ja vas? Ne znam, valjdar sam zastario i toliko zaosto da ne vidim kako je ovo sad vrime dobro i napridno kad nemaš ništa; kad te ko i sam što sam prošo, matorog iskeče. No, dobro, iđem lagano budit čeljad i namirivat. Divanu nikad kraja. Zbogom.