Arhiv tekstova

Časkom propo plan

Za Božić lap-top dali didi, a ja već sutra napravio i plan za sokoćalo. Uzo cidulju i flajbas pa natrukovo. Kako j reko unuk Marin »gleđ sam da ne pritiririvaš«. Plan je ovaki: oma ujtru čim se digneš sat vrimena na sokoćalu. Onda prija užine al ni dužje od sat vrimena. Može potli užine, i to sat vrimena najviše. Prija večere mož ope sat vrimena i potli, prija neg što legneš al ni više od sat vrimena. Eto, metnio ja to na cidulju da se ne zaboravi i tvrdo obećo sam sebe da ću se pridržavat plana. I da se pofaljim da sam naučio na sokoćalu radit dok si reko puška. Ko kaže da su danaske mladi baš odviše pametniji neg mi u njevo doba, moram reć da to ni istina. Ja od sto godina sam oborio lap-top časkom, a šta bi bilo da sam mlađi? I tako se potli  natrukovanog plana sutra probudim zarana, ni sunce ni izašlo, još svi spavu. Okrećem se, privrćem, ova moja gunđa. Ništa, ja se dignem prvi, najranije, svi još vala sanju, naložim vatru sidnem za astal, ova moja gunđa, otvorim sokoćalo pa da vidim šta ima u svitu. Glediš u to da ne poviruješ šta sve ima. Bože dragi šta b’ bilo još da znam taj stranski, engleski. Već najranije ovi Australci napali Đokovića. Pa ga zarobilli i ne pušću. Cili svit se uzbunio. Digla se i ova moja, gunđa. Kad gledim na veker, a ono ja već sat ipo na sokoćalu. Gasim bržje. Vučem se od onda po kuće. Ne mož dočekat do sat vrimena prid užinu. Zabrinio se i ja za tog Đokovića. Svi kažu da mu svačem nema ravna, a triba pratit stanje iz sata u sat. Za svaki slučaj upaljim sokoćalo sat i po prija užine da vidim stanje. Gledim jedne novine, druge.... svi naviju al ništa novo. Usput čujem da j’ narod bisan i na onaj Rio Tinto. Jel i oni su ko iz te Australlije, pa ako ništa drugo triba se osvetit makar kakom Australcu. Gledim, pa ope sam prikardašio. Opalio sam ope sat i po. Zovu na užinu. Užino na brzinu, pa ope otvaram sokoćalo kako sam i nadrukovo na cidulju. Gledim na veker pa mirim ka’ će proć sat. Kažu, javio se Đoković uživo. Reko da ne brinemo, biće sve u redu. Bože, mislim se, kako da ne brinemo ka’ j’ zarobit. Malo sam još gledo kako će bit vrime i šta radu Rusi, Amerikanci i Kinezi kad ono ope prošlo sat ipo. Gasim i čekam večeru. Nikako da dođe večera. Snig zapado, ne mož ni na dvor. Šta ću već prid televizor, pa čekaj. I eto, fala dragom Bogu, viče žena večera. Ja prvi dotrko ko malo dite. Prizalogajio na brzinu, pa ope u našu sobu prid sokoćalo. Sad začudo ništa od Đokovića već glavni divan od velikog čuda. U po lita u pustinje spo snig. Ma briga mi za snig, ja bi čo šta j’ od Đokovića. Pa još malo tražim, tražim. Jedni ga branu, drugi napadu. Čujem žena gunđa: »Marne, prikardašio si, eto prošla večera a ti već dva sata ko slipi glediš u to sokoćalo«. Uh, zabrinem se. Uzmem flajbas i novu cidulju pa počnem računat. Sat i po prija užine, a tribo sam sat, sat i po posli užine, a tribo sam sat. Sat i po prija večere misto sat vrimena, pa potli večere dva sata. Kad izračunaš, tribo sam četir sata, a ja sam šest i po sati. Šta da kažem neg da mi časkom za jedan dan propo plan. Što j’ najgorje ni tog Đokovića nisu uspili oslobodit. A izgleda da se ne zna ni ka’ će.