Arhiv tekstova

Snovi

Za vaj Božić, a moram reć i potli njeg, uvatilo mi nikako sanjanje, a sanjanje da ne poviruješ. Odjedanput više nisam dite već veliki momak što j’ odviše bome u prometu.  Te iđem vamo, morja i okeani, te iđem tamo, planine, pustinje, te mi svi služu, te vozam bisne limuzine. U vu dičju glavu došle i žene. Te mi se udvaru plave, crne... ne znaš koja lipša. Te sam glumac, teniser, skijaš, uh. Svagdi ja glavni. I tako ja taman se pakujem da uniđem u svemirski brod na božićno putovanje na misec kad čujem kako majka viče iz druge sobe: »Ajd, pristani i potli podne spavat, šta ‘š noćaske radit, evo dolazu Baka Janja i druge, idi pripravit stražnju sobu«. Trgnem se, pa pomislim kud baš sade, pa baš je ovo božićno sanjanje lipo. Otrčem u stražnju sobu, ponamišćam stolceve, vankušce. Evo stižu, baka Janja prva ko uvik, a za njom baka Marica, baka Manda i baka Tonka. Ka’ su unišle, grlu mi ljubu, čestitu Božić, Stipana, Ivana, Adama. Bože dragi baš i ni dobro kad imaš svakojaki imena u kuće, pa bili i živi i mrtve, da ti babe moru toliko ljubit. Al ajd. Baka Janja daje najveću štaniclu što sam u životu vidio. Vidim u nje svega po malo, al bome dosta, mal jabuka, gunja, krušaka i ora. Kažu naglas: »Eto to ti od nas dar za sve ove svece«. Auuu, mislim se ja sanjo što sam sanjo a one mene hm voća od litoske, di su je sam čuvali do sade. Na to će baka Janja: »Vidi dite naše, ovo voće ti je ako se razbolliš jel kad bi se baš zasladio, to ni vidilo prskanje i otrov, a ora nek ti majka napravi kake fine kolače. Orasi su uvik na cine i možu dugo durat«. Ja se zafaljim, odnesem majki a ona će: »Ovako štagod u radnje ne mož kupit, e tako se dariva«. I eto, svi posidali i baka Janja će oma ko uvik, prva: »Žene moje, što sam ovi dana sanjala, ni skoro tako lipo. Eto, pokojna majka i ja pečemo kolače i torte za Božić. Nema dosta astaleva u kuće za poslagat. Dada dono granu, a ona do plafona, dono slame pa raširili ispod nje. Sanjala da spavam ispod grane na slame, pa se probudila a sve meriši«. »Stani-stani«, viče baka Marica, »zaboraviću«. »Janjo, a ja sanjala snig do nosa, priko puta, na nu stranu sokaka ne vidiš. Dada uprego sone, pokupio dicu iz komšiluka. Ta nismo svi ni stali pa nas po selu voza. A u selu taki sona koliko oš. Napravili grudve pa gađamo one druge što se vozu. I oni nas. Cilo selo zveči od zvona na konjskim glavama. Na sokaku dice u snigu, sigranja, vijanja, sonanja...« Na to će baka Manda: »Žene moje, ta nekate mene zaboravit. Ja sanjala ponoćku. Puna crkva, ni za iglu mista. Miništranata nemu di stat. Velečasni divani ko da dragi Bog iz njeg divani. Kantor svira na orgulje, svi pivu do neba se čuje. Kad smo izašli isprid crkve nemaš di stat, rodbina.... Čestitat do ujtru vala. Ne mož se oprostit od čeljadi«. Ko po komande svi pogledali u baka Tonku, pa vala j’ i ona štagod lipo sanjala. A ona će: »Druge moje, ja sanjala da nam se za Božić oteljila krava, pa još dvoj! Cila kuća u štale. Slama okolo, dica se raduju. Pa ko u Betlemu da j’. Nismo ni izašli redovno iz štale počeli dolazit čestitat Stipana«. I tako one nikako da stanu, a ja se mislim: »E, moj Marne, šta ti sanjaš pa ne moraš se priviše proštudirat da se sitiš da ove babe lipše sanju neg ti«. Mislim se, e Marne, da j’ ti snova al još bolje takog života. A i darovi pa baš su što bi rekli »originalni«, i triba se držat svojga. Makar sanjat svoje.