Arhiv tekstova
Zornice
Faljnis, čeljadi. Jevo, ja se baš krenio rad bicigle pod ambetuš, pa ću ić na zornicu, kad: oćeš Braniša – al drukput. Guma mi skroz izduvana. Božem prosti, raspuzala se kugod žvakaća. Sad gustiram: jal da krenem jal ne krenem. Zakasniću ucigurno, a baš niki ne volim bit ni poslidnji a kamol kasnit. Šta bi mi popo kazo kad bi me vidio da otvaram vrata crkve u po mise? Cigurno bi pomislijo u sebi: »Ta di je ovaj bio do sad, ko bog omatorio pa ne zna reda«. Tako vam ja, jeto, nisam ni očo. Vamo i zima stegla, a mrazčina sve siče! Nije to za moje rđave zube jašit biciglu po ovom vrimenu, oma ću kunjat. Nama u ovim godinama će Bog i oprostit. Ta i koliko puti se krenem u avliju štogod radit, pa se okrenem natrag i ne sićam se šta sam to tio. Izdivanio ja to niki dan ujtru za kafom ovoj mojoj, a kad se ona uspalila: »Mož bit ono mož bit ovo, tribaš ić kod doktora da prigledaš ovo jal ono, pa ako nije to ondak je ono...«. Ja samo gledim u nju, pa se niki pitam šta je ovo sa svita? Pa ko da se kadgod to nije trevljalo starijoj čeljadi? Ta jeste, dašta neg jeste. Jeto, na priliku, koliko je puti moj baćo očo u dućan jal u goru ruku još i u varoš pa zaboravio šta je očo. Ništa to nije novo, nit se trevilo samo meni. A i trevljaće se još ucigurno vikovima ako do tad ne izmisle kaki kalam i za tu zaboravnu bolu šta li je već. Ta ne smeta meni, čeljadi, što sam omatorio a ni što se pokadgod zamantam. Meni smeta što posli skoro četrdeset lita nemam ni penziju a ni zdravstveno, a toliko sam i lita plaćo. Ovi malo-malo, pa produže godine i viču da dočekamo a čekat se više ni ne mož. Doguralo cara do duvara, sve poskupilo samo nadnice ostale iste. A gledim, nije u svakog tako – ima kome teče med i mliko. Ta ko da se istim Bogu ne molimo. Božem prosti, nije valjdar i on odredio kome će bit baćo a kome oćuv kad se prave vake razlike. No, jevo, ćušiću sam sebe. Sam sebi sam zapovidio i skoro se zavitovo da više ni jednu rič neću prodivanit ni o politiki, a ni o viri, al jeto, otme mi se s vr jezika. Ne možem pritrpit nit oćutit nepravdu, pa makar otkaleg je, bilo sa zemaljske bilo s vilovske strane. Taki sam otkad sam lupljen o put, pa jeto ko me trpi fala mu. Baš niki dan divanimo ode kod mene nas trojca o tim ko je kaki. Periša veli da je to tako i opravljeno i da sam ja stvoren samo kandar za namirivanje josaga, a nikako za kaki mudriji poso. Kaže: »To što si provo, Braniša, u mlinu više od po radnog vika to ti je Bogom dano«. Gledim ja tako malo u njeg, pa malo u Josu, a on se zacinio od smijanja. E, pa ovolikoj mudrosti se od nji nisam opšte nado. Gledim, sad kad dovatim vilištanj kojeg prvo da počešem di ji ne svrbi. Vidiš ti samo ta dva matora uncuta! Oni bi mene metnili kandar u onaj vic di se kaže: »Ti, Bunjevac, namiri svinje a ne diraj pucad«. E, pa neće moć, bećari. Jeste da Bunjevci već tristo lita traže misto, al njim još niko nije prominio ni pismu nit sigru. I ruva su sačuvana, a i naš lip divan. Baš sam se, čeljadi moja, uvridio. U mojim Ivković šoru da mi se sprdaju, ko ji njev. Oma sam i razvijo, pa jevo iđem namirivat. Ajd, zbogom.
