Arhiv tekstova

Novi član

Kako j došlo ovo loše vrime i onako prazan sokak baš se ispraznio. Naša najmudrija klupčica ostala bez svoji mudrijaškinja: baka Janje, Tonke, Marice i Mande. Pravo da vam kažem, ko da su mi baš falile. No, kad sam se već ko i pomirio da do prolića neće bit nikakog divana na klupčice a mene s one strane tarabe kako kukucam i prisluškivam desilo se baš čudo, da ne kažem nezamislito čudo. Sidimo tako juče svi u sobe kad kroz pendžer vidim u dvor nam ulazi baka Janja, prolazi kroz dvor, zamiče, no nikako da uniđe u sobu. Kad eto ti za njom i baka Tonka, Marica i Manda. I nikaki niko da u sobu uniđe. Vidim svi to vidu a niko ništa ne kaže, pa moram pitat najbolje mamu jer je ona glavna u kuće št j to sade, šta će one kod nas i di su? Na to će mama da su ju mudrijaškinje sa klupčice pitale jel možu doć kod nas nediljno jedanput u stražnju sobu di nam peć za grijanje na divan. Kažu da u njevi kuća neće niko da je primi, a znu da mi imamo tu sobu u koje je uvik vruće i da tu nikom ne smetu. Kaže, rekle su da će ako tribat i štagod pomoć radit, probirat gra, luk, bilo šta što j za njeve ruke a nama triba. I kaže mama da j rekla da može, i tako j tamo nikog nema, vruće je a i ni loše znat šta j najnovije u selu. No, kaže mama da j baka Janja rekla da im se i ja javim kad dođu jer mi imu štagod pitat. I tako sam ja moro poslušat i baka Janju a i mamu, jer mi ona potirala da se odem javit. Uniđem ja, a u sobe vruće baš, baš, a one sidu oko peći, ma ko da će unić u peć. Vidim pripravit stolac, vala za mene. Kaže baka Janja da sidnem. Sio ja, gledim je a one bome ko saurine, gledu u mene ko da će mi progutat. I onda će ko i uvik prva baka Janja: »Vidi, dite naše, mi smo štagod dobro naštudirale, mi znamo da ti nas svaki put prisluškivaš s one strane tarabe no nama to ne smeta jel smo čuli od mlogi iz sokaka da si najredovnije dite u sokaku. Kažu da si prvi u škule i da odviše dobro učiš, da si i najredovniji miništrant kod velečasnog a da kod kuće slušaš dadu i majku i da si vridan kad triba radit“. Uh, mislim se, uvatile mi babe, neću valjda sorovat. Da sam mogo, ja b’ se u mišju rupu zavuko. No, baka Janja će onako glasno da se na dvor vala čulo: »Mi smo naštudirale da ti primimo kod nas«. Bože kuće mi ove primit, pa ne mogu ja bit njeva druga. »Moćeš s nama sidit na klupčice, jedino ćeš morat donet stolčac. Moćeš slušat šta divanimo, a ako štagod pametno znaš moćeš to i kazat. A moraćeš nam kazat i šta se sve najfriškije u selu dešava, jer ti se svagdi stvoriš a čeljad ne pazu šta divanu prid dicama«. Bože dragi, mislim se, pa još ću bit i špijun najmudrije klupčice u selu. A kad se bolje proštudiram i ni to ni tako loše. Ima i gorje. Pa i onaj Bond 007 je špijun, a svi ga volju a najviše žene. A ima se vala šta i naučit od najpametnije klupčice. »E, to ni sve dite naše«, baka Janja će. »Sad moramo čut jel znaš napamet, Očenaš, krunicu, deset zapovidi, pokajanje, štaj prodika i ka su Sisvete i Božić«. Majko sveta, pa ovo j ko u škule! Kako mi ne pitu štagod iz računanja jel pisanj,  ma bilo iz čega, da je ispriskačem. I vamo sam ja dobar, al one su cigurno bolje. Izredam ja njima sve to onako ko iz puške, baš mi išlo. Baka Janja iz sakritog džepa u suknje pruži mi papreni šećer i sva važna će: »Položio si, vamo sidi i slušaj«. I tako sam se ja učlanio, ne znam ni kako da kažem, eto u najpametnije babe. Vala se dica kad ovo čuju neće sprdačit sa mnom. No, mislim se, ni lošo bit mal pametniji pa makar na vaj način.