Čeljadi moja, to već svi znate: kad dođe moj unuk Marin, pa to vam je za mene ko da j svanilo, što bi rekli. Što poželjim bude tako, a što j najbolje on ko da zna šta mi se mota u glave. I više, potrefi šta željim, jel šta sam kadgode željio. Eto, ko novi svit da j za mene. Ma njemu ništa ni teško, najranije ujtru, u podne, kasno uveče, ajde dida šta triba, jel dida moraš ovo opet. Čega se taj svega zna sitit. Sve mi spadne na pamet da j s drugog svita. A ja od sriće veći od najvećeg jablana sa Dole. I tako mi po cili dan po selu. Došo sa nikakom velikom limuzinom. Kaže mi da to ti limuzina već da se to modern kaže »džip«. I to kaže »Mercedesov«. Ja mislio da ta fabrika više ne postoji. Ta j bila u mode kad sam ja bio momak i mislio sam da j odavno propala. Pa kod nas sve popropadalo. Ako ni moralo propast, onda su »naši« pomogli da propadne. I tako mi od najranije u »mercedesu«. Pravo da vam kažem to j baš luksuziranje. Tu kad sidneš, pa i to j ko neki drugi, novi svit. Ja mislio da tak štagod postoji sam na onom sokoćalu od televizije kad ono moj Marin gazda od takog. Bome, kad ujtru izađete napolj, pa još i mal ranije, selo prazno, ni kerova na sokaku. I tako smo ošli malo do atara, do vode što bi mi rekli (do Dunav Tise i kanal) što j na kraj sela maltene. U ataru nikog, a na vode skoro nikog, di koji pecaroš. A kadgod u ataru ko u selu, a na vode pecaroš jedan do drugog i svaki po par štuka. I sade kad dođeš bliže vidiš to sve di koji dida, mladi nigdi. Kad mi u selo, kad tamo ko da malo oživilo. Isprid škule gužva onaka. Pitam Marina šta j to, da se ni štagod desilo. Pa vidim svi ko mravi u škulu iđu, kad mal bolje pogledim vidim na bicigla nosu dicu, avtima, pišice je pratu. Svi se zgužvali na kapije. Zabrinio se ja da se ni šta desilo u škule jel u selu kad vodu dicu. Iđemo polako da ne zgazimo kogagod. Kad bolje pogledjem pa to vodu i donašu i one što možda iđu i u treći jel četvrti razred. »Šta j sad to?«, pitam Marina. »E, dida, danas je ovo nova moda, vodu dicu u škulu, kobojage kad su mala i kad stoju i iza ćoška«. Da se ne izgubu, kaže. Kaže da se tako pokaziva i pažnja i briga spram dice. »I sam da znaš, dida, po nje će i doć kad se škula završi. Da se sritno i cigurno vratu kući.« Pa dobro šta j ovo, nas kad smo bili taki a i mlogo manji niko ni vodio u škulu, a kamo l nosio? Pokažu ti put i kasnije sve znaš. Zamislite, onda nas nas naši nisu voljili i pazili? Zamislite, upregne dada konje pa vas nosi, jel majka ostavi svaj posov pa ti vodi, prati. Ta kaka bi to bila sramota da ti kogod iz kuće vodi u škulu. Tentali bi ti cilog života da si šmoklja jel smotan. I tako kako j malo živnilo vidim stari ljudi, iđu u crkvu na misu ujtru, po kruv i do ambulantue. Gledim jedni jedva odu, siroti baš teško okreću pedale. Bože dragi, misllim se, pa kako nje niko ne nosi, prati, void? Neke sam i pripozno, pa ti nisu ni za po sobe. Pa sam se zapito jer oni nemu nikog da je donese, posluži. Di su im dica, rodbina jel komšije? Ko pomaže ovom svitu? »Kaki je to ovo svit danaske, Marne moj?«, pitam ga. Marin sam slegnio ramenma te će: »Eto, dida, to j taj nikaki novi svit. Tili, dida, ne tili vala tako mora bit. Što bi rekli: uzmi jel ostavi«. Mislim se Bože dragi šta si ti napravio, nikaki novi svit, sve se digod čuvu, tražu, pratu a bome jedni i ni. Da kažem i u nikakom novom svitu kod kuće, a sve više u nikakom novom svitu ko zna di. Mislim se komugod nikaki a bome komugod i svakaki. Eeee, taj novi svit.
Rič po rič
Nikaki, novi svit
Najave
