Arhiv tekstova

Moje iđište

Faljnis svima. Jevo mene opet, čeljadi moja, prid ovim sokoćalom da vam napišem par redi. Niki dan se mi skupili ode kod mene u litnjoj kujni na kafiranju. veli ova moja da smo fajin omatorili kad samo tragamo za zapećkom. Al šta kast, nije slagala. Nika nam se zima uvlači u košćure, što smo stariji sve smo niki smrznutiji. Vidim i po sebi: do prija desetak godina skoro mi ni nisu tribale dugačke gaće, što bi Madžari kazli »cico nodrag«, a sad borme brez nji od Male Gospojine do Đurđeva nikako. Neg, zašto sam vam piso? Nisam vam ispripovido kako smo prošli ja i moja Jela kad smo išli prid Svisveti čistit groblja. Poradili mi u Doljnjem Tavankutu oko grobnice njezinog baće i moje sestre i tetke, pa hajd u Gornji Tavankut da i tamo očistimo didinu i majkinu grobnicu. Tiram ti ja tako lipo prema Sajcu, pa nuz spomenik Nemirna ravnica, prid njim livo kroz šumu na Zlatni kraj kad jedared nika grupa čeljadi, fajin borme nji, prte nike ruksake, a dvojca vuku velike plevane lotre. Ja se borme niki fajin uozbiljio, da ne velim još štogod, mislim se u sebi: »Av, Braniša, ti si natrčo na migrante a vamo sam, nigdi okolo ni žiivog čeljadeta«. Al šta mož, ja olakšo al malo i svirnio da se sklone iz vagaša i oni se stvarno lipo sklonili nuz kraj i digli ruke pa lipo pozdravili. Ja sasvim lipo iznenađen dotako šimlu od micike, pozdravio i kaki je red i prošo. Mislim se, jeto nisu ni oni svi valjdar rđavi, ko zna kaka i nevolja natirala da odu iz svoji kuća, al natrag se borme nisam vraćo tudank, lipo na Ševinu ćošu pa betonom za Gornji... Uvik me dida Mijo učijo da vraga ne triba dvared crtat. Banio mi Periša, pa još s vrata viče »jel ste gledali fodbol«? Ta gledali smo, dašta smo neg gledali. Svaka čast našim fodbolištama što su, jeto, uspili otić na svicko prvenstvo. Sad ćemo se fala Bogu valjdar nagledat dobrog fodbola. Fodbolišti iz naše matične Rvacke su prošli nikako laganije, Bože moj, pa drugi na svitu valjdar i triba da lagodnije prođu, a ovi naši su baš prošli kroz iglene uši, jak je bio protivnik, Portugalci su baš jaki oduvik, al jeto fajin se paštrili naši i u poslidnjim minutu privrnili u našu korist. Doduše, neće njima to bit zabadavad kako smo načuli, za te novce vridi se paštrit borme. Običan čovik toliko ne zavridi cio vik kugod što je njima obećano za tu jednu utakmicu. Doduše, kandar je kogod i na to mislio. Ko što veli moj rođo Joso: »Nije zabadavad sve poskupilo još od prolića, triba nagrnit novaca i za fodbol«. Al ni mi ni žao, triba i državu pridstavit lipo. Nek vidi svit da nas nisu još skroz satrli, ima i kod nas još mladosti i sporta kugod kod sviju. Nismo nikad ni bili rđavi ni u fodbolu ni u košarki, odbojki i šta ti ja znad čemu još. A još kad sam čuo da su fodbolišti rišili dat fajin od ti novaca za bolesnu dičicu skroz sam se obradovo. Još kad bi i ovi iz ti zadruga, pa oni pivači, pa te divojke i momki iz ti parova dali koji dinar... Al šta da se radi. Neg, iđem ja ispratit ovu dvojcu pa iđem namirivat to malo josaga što još imam. Ajd, zbogom, čeljadi moja.