Arhiv tekstova
Jesen došla
Faljnis, čeljadi, pitate šta radim? Ta, jevo, ćoretam kroz pendžericu iz kujne i čekam da se prolipča vrime pa da iđem poradit po avliji. Gledim i sve se mislim kako je čovik čudan stvor. Ta do prija samo koji dan smo bisnili i rondzali kako nam vrućina, prizivali kišu, zalađenje... a jevo kad nam došla jesen, opet rondzamo što je došla, nikad nismo srićni so tim što imamo. Upalio sam sokoćalo i oma i ja počo rondzat. Ta, kako i neću: sluktim i gustiram oko tog da opet se sprema nika nevolja; tamo doli se opet svađaju, sad oko niki tablica na limuzinama. Dobro je kazo Periša niki dan kad smo ode sidili pod ambetušom da smo gori od dice. Dici bar mož zapovidit, a matorima ni to. Samo izmišljaju ovi po vrvovima vlasti svudank po svitu kako će isigrat poštenu običnu čeljad. Te izmisle ovo, te ono, a sve ja vam velim da se što dublje zavuče ruka u tuđ buđelar, da se što više otme od svita. Jevo ova moja dvojca ko da su se dogovorili: sad ćemo mi opravit kartaniju, pa šta fali, nalte? Ni vako ne mož napolju ništa radit... Tako i bilo. Oma sam izvadio madžarske karte i metio nástal. Al šta se možmo u troje kartat? Joso veli: »Ta, ima da se prokartamo makar magaraca ko kad smo bili dica«. Kad smo se ismijali so tom njegovim huncutarijom i posidali za astal, došlo nam nako na pamet kadgodašnje sigre, pa pun šor dice; vamo se jedni klikeruju, onamo druga grupa se sigra berberečke, treća kvadrata na izbijanje, malo dalje na ledini jedna fajin velika grupa se fodboluje, u škulskoj avliji se borme tirala i odbojka... Ta, što veli Periša: »Šta se imade divanit«. Sad nema toliko dice u cilom selu kugod što je kadgod bilo u jednim šoru. A šorova je okolo bilo oho-ho. Od varoši kad se gleda bila Kucura, pa Čikov šor, pa Francičkov šor, pa Ivković šor, priko druma Gabrićov šor, pa Hrvacki Majur, posli sela Matković šor, pa Kujundžićov šor, pa Jožino selo, na drugu stranu opet Lamićov šor... Ta, šta da vam divanim – borme bilo dice! Ta, nisu zabadavad radile tri salašarske škule, a i u selu bilo puno kugod puce u škuli. Niki dan se uzo ja probiciglovat do sela i oko sela. Tiram tako i gledim: pa Bogu čovik da zaplače – ni stari ni mladi napolju, selo prazno kugod moj buđelar, ta ni da poviri kogod na naki lip dan. I grijota i sramota od nas, čeljadi moja, linost nas skroz zaokupila. Gledim di kome mrzi valjdar sve što triba maknit malim prstom. Kadgod smo tirali loptaniju, grajili, verali se na drva... Ta, bili živi a sad ovoj našoj dici samo da je kojikaki telefona, sokoćala... »Ta, nemoj sad i ti fantazirat, Braniša. Kad ti kažem da je sve ko i kadgod, samo smo mi omatorili pa zaboravili. Kad si ti bio mlad, dono si tamburu na struju, puštio dugačku kosu a tvoj Đeno samo što se nije šlogiro. Ne sićaš se kad ti kazo da će te se odreć priko novina?« Sva trojca smo se dobro nasmijali, a i moramo priznat: tako je bilo, a sad je vako. Svako vrime donesiva svoju modu, a mi koji pamtimo možmo se samo sićat. Ajd, zbogom.
