Arhiv tekstova

Svi digod ošli pa i cine

Došlo nikako čudno vrime, baka Janja – Štukina, baka Manda – Sovicina, baka Tonka – Oblakova i baka Marica – Striljina, te što su znale  i ono što j Dragi Bog zaboravio nestale sa sokaka. Jest da j počela škula pa više nisam mogo pratit šta se dešava na klupčice isprid naše tarabe al sam i ja spazio da ji nema već nedilj dana. Pitam majku šta se to dešava a ona j sam slegnila glavom, odmanila rukom i rekla da njima baš ne mož lako naškodit te da će se pojavit. I skoro tako i bilo. Jedno potli podne kako sam istrčo iz kuće kad vidim baka Janja na klupčice. I ona mene spazila pa mi vikne dok nisam uspio zamaknit dalje. A joj, mislim se šta sad oće od mene. No kako su mi učili da kad ti stariji štagod kažu, jel ti zovu, moraš se odazvat, a bome baka Janja ni bila ma ko. Kažu od naj stariji a sigurno najmudrija. Mislim se ako sade moram slušat šta su babe od četir stoje plele, razmatale, smatale, divanile, zašto i kako, ko skim, diće ovaj, onaj, kako će bit, zašto nije, zašto jeste, oće l jel neće... onda j ošlo moje sigranje. Sidnem porednje a oma krene. Eto dete viš svi ošli digod, dica u škulu, ovi što radu u tudji država vratili se tamo , ono naš svećenik na drugo misto, ošla jedna korona al došla druga, ošla baka Manda u banju, Tonka se štagod razbolila pa ošla u krevet, ošla Marica u svatove na par dana na morje, ošlo lito, vrućine i komarci, udala se pa ošla u drugo selo komšinica Eva, ošli dudi u rakiju. Kaže mi da bi mi do sutra mogla divanit ko j sve ošo jel se sprima otić. Sidim na klupčice ko u škule da sam i slušam, ne smijem ni očima privrtat, a ne znam šta ću od dosade. Mislim se šta j mene briga koj di, zašto i kad ošo. Znam sam da mi od tog svega jedna briga a to j da mi krenila škula i da mi to baš ni po volje al nemam šta izbirat. Eh, mislim se: Pusto ti kad su baka Manda, baka Tonka i baka Marica tu, onda ja nemam ovaki briga. I kad sam mislio da j gotovo, da j izdeklemovala sve ko j di i zašto ošo ona će da sad dobro slušam dalje, kaže glavno idje. Auuu mislim se, pa vala ja neću bit ovaki kad budem imo sto godina. Viš dete svi ovi što sam ti sad rekla su ošli al smo i znali da će tako bit, al koliko znam će se i vratit tušta nji, al nismo se ni nadali da će komšija Marko bacit kašiku što bi rekli, ošo na groblje pa na nebo. E sasam moro pitat baka Janju kake veze sad sa svim ovim ima to što j komšija Marko bacio kašiku. Ima, Ima na to će ona. Viš ako nisi čo od dade i majke cine su ošle gore, kažu u nebo. To što ona sokoćala od televizije i radija divanu j malo. Neću da kažem da lažu al cigurno taju koliko j sve poskupilo. Slušam čeljad, moje u kuće , komšije pa isprid crkve, kako j sve poskupilo. Cine ošle u nebo a cigurno je dragi Bog ni zvo tamo. E bome mi komšiju Marka možda i vidimo kad odemo jedanput gore al cine, onake kake su bile nećemo  cigurno vidit. Kad jedanput odu nikad se ne vraću. To koda j jedanajsta Božja zapovid. I ka j sve bilo gotovo baka Janja zavuče ruku ispod pregača pa izvuče jedan papreni, „Negro“ šećer, pa mi ga pruži, onako važno ko da mi daje sto eura, uz riči da zapamtim šta sam danas sve čo i da obavezno kažem mami da sam dobio jedan „Negro“. A ja biž što mi noge nosu.