Arhiv tekstova

Smuco se

Faljnis, čeljadi moja. Ne pitajte... Nevolja, danas sam se cio dan smuco po varoši, kad di si bio – nigdi, šta si privridio – ništa. Šta kast: izem ti ovu modernizaciju. Kud mi i to očin tribal? Dobro je moj dida divanio: »Vidila žaba di se konj potkiva, pa i ona digla nogu«. Tako i ja. Vidio sam da di ko lipo ima nikaku karticu, pa samo provuče kroz niku mašinu i eto – plaćeno u dućanu, na benzinskoj a i na onim bankoautomatima što su svudank pošrofljeni po varoši na zidovima. Lipo i ja očo u varoš jedared kad nije vitar zdravo duvo i opravio taj račun; za koji dan prispila i kartica, nika plastična s puno niki šifara i eto, modernizovan gustiram. A posli fajin vrimena ja očo pa ću nalit goriva, iđe sezona berbe kad kaže ta cura što tamo radi da nemam dosta novaca. Opac, velim ja: »Nemoj ti meni, valjda ja znam koliko imam, ded još jedared«. Ona provukla još jedared – opet isto; još jedared, sve je ošmirglala al opet isto. Ne valja, mislim se ja. Izvučem lipo buđelar, očistim ga do zadnjeg novčića i jedva natribim dio. A na sriću baš došo i jedan moj dobar pajdaš pa mi napotovo. Kad sam došo natrag u Ivković šor, ja se oma dotiro pa ajd u banku. Velim kaka me nevolja snašla, a tamo jedna dobra divojka oma počela tražit i natrevila olako di je greda: baš kod ti bankoautomata. Jedan mi, čeljadi, doduše dao moje novce koliko sam isko al i njemu oma opcigovo isto toliko a meni osto Paje rage račun a i još malkoc duga. Veli meni ta dobra cura da neće bit nikake nevolje, da ću dobit moje novce za koji dan jel je greška te druge banke što je gazda od te mašine, al moram ispotpisivat nikoliko artija da se to uradi. Ništa ne mož brez zaktiva i mog potpisa. Niki se mislim kaka je to huncutarija kad od čovika oduzmu ne triba ništa, a kad triba vratit triba sto potpisa i zaktivanja, molbi, žalbi. Tako, jeto, prošo Braniša. Kad sam tio bit gospodin i trpat nos di mu nije misto. E, vala, više neš. Ta će plastika borme u dolaf u najdoljnju policu, pa nek tamo počiva dokle god ne istekne a ja ću lipo to malo novčića dočekat prid šalterom pa kako mi Bog da. Niki dan sam se baš zdravo obradovo, čeljadi moja. Zamislite, sitili se i Braniše pa me niki dan zvala Katarina na pisnički susret »Lira naiva«. Išo sam ja i prija, al eto lani nisam dospio a i ova korona mi se već popela na glavu pa nisam ni tio. Jedva čekam, čeljadi, da se malkoc ispripovidam s našim svitom, da ispivamo po koju pismu nako od srca. Jeto, šta divanit, skoro su sva slavlja u varoši prošla pa ćemo malkoc moć oduminit i poradit jesenske poslove ako uspijemo s novci izać na kraj, jel ovi huncuti puno lakše dižu cine u dućanima neg plate rabadžijama. A i cine kuruza i žita nama paorima, ako ne uspijemo a mi ćemo ostavit za proliće ko kadgod naši didovi. Al sad nema na salašima više ovaca i domaći svinja da se čuvaju na ledini, pa da se ishasnira trava. Sad bi sve zaraslo, jel bi se moralo polit a to je već opet trošak. Neg, dosta sam pripovido. Pa, zbogom, čeljadi moja, do druk put, ako Bog da.