Arhiv tekstova

Mašinerija

Faljnis, čeljadi moja. Jevo, latili se ja i Joso pa krenili cipat panjove. Nakupilo se tog po avliji tušta, pa ko velim sam sebi nike godine da to triba iscipat al eto ponavljam to svake godine, al Bog nije nagal neg dostižan pa sam se latio. Joso veli, baš dobro da se i on siti starovinski poslova i došo mi pomoć. Veli, ako ništa drugo, bar divanit, a i to je pokadgod zdravo dobro, ništa čovik sam ne mož, a vamo nema se s kim ni posvađat kad nei đe od ruke. I tako latili se mi i borme moram nas pofalit, nismo ni zaboravili kako iđe, znamo i kako triba pratit rast žila a i di triba oćanit sikirom, di sleduje zaglavit zaglavak. Radimo mi tako, fajin se već zaduvali i sve češće pogledamo na stoce i astalić pod orom kad evo ti mojeg komšije Periše. Iđe priko ledine, sav se napuvo ko pućak samo što nema krila pa da grebe š njima po ledini. Šta da vam velim kad se i moj zeljo Roko iznenadio pa nije ni zalajo a kamol ga povijo priko ledine što mu je običaj. Došo on do nas pa nas pita šta nas dvojca radimo. Onako gledi na nas dvojicu kugod da smo pali s Marsa, a Joso se baš niki iznenadio pa njemu natrag: »Ta valjdar vidiš da cipamo panjove, nisi valjdar pofalio«. Al ti se ne da Periša zbunit, pa i on opet s visoka: »Ta to se više ne radi tako, hu alaj ste vi zaostanuti! Pa ovo vam je, gospodo paori, dvajst prvi vik i tako ste se latili tuć zaglavkima i čatovom. Ko vas vidi, na priliku kugod ja, samo vam se mož smijat. Vamo, sramotite sav šor«. Pošto smo nas dvojca ostali brez riči on oma nastavio pripovitku: »A jevo sad ću ja donet, postoji za taj poso mašnerija, al vi ni ne znate. Ta daborme da ne znate kad ne mičete sa salaša i ne pratite novotarije kugod na priliku mi načitaniji i moderniji«. Ode on natrag na njegov salaš rad te čarobne sprave, a nas dvojca sili malo oduvat dok ne dođe. Kad je stigo, oma razvuko žinor prikopčo niku skalameriju na njeg, sve namistijo pa veli: »Ded vamo sad taj šulj«. I stvarno, ono zazujili i zavrtilo i šulj se razišo na dva dila. Joso mu oma dodo jednu panjinu, dračovu, bar dvajst lita izvađenu iz zemlje, Periša je natako, mašinerija zazujila i zastenjala al panjina ni makac. Ded još jedared, sad se više nije tila ta njezina burgija ni okrećat, još jedared zastenjala kugod čovik kad mu navali, a ondak š nje se otkine jedan niki začep a dobar mlaz nikog crnog olaja pravac Periši med brkove i po očima. Izgledo je kugod bohoc u cirkusu, a nas dvojca se oma počeli cerekat kugod da nam dvanajst lita, pa što ga više gledimo sve se više cerimo, a on se naduvo i ode na salaš, i spravu je ostavio. Kad smo došli sebi, veli Joso: »E, rođo moj, jel ti vidiš šta je novotarija! Ha, borme brez dobrog zaglavka, velike sikire i taglova nema posla. Ne da se, borme, naša starina. Jesi l vidio šta stara panjina istrpi i na kraju pobedi i modu«. Gledim i ja u taj panj, pa se niki mislim: »E, moj rođo, skroz si u pravu. Al borme smo i mi postali nike panjine kugod taj drač. Šta je sve prišlo priko nas, a sve smo podneli«. Jeto, čeljadi, moram dalje radit. Zbogom.