Arhiv tekstova

I Evropa ima komarce

Vrućine, da se ni ja ne sićam da j tako kadgod bilo. Fala Bogu da j korona stala pa možemo malo i mrdnit. A naši oma očli na morje. Ja i žena i moj unuk Marin ostali. Kaže snaja da mi stari znamo najbolje čuvat kuću, a da će Marin pomoć šta triba. Bome, s jedne strane ni nam ni teško a s druge od vrućine i komaraca ne mož mrdnit ni na danu a kamoli noćom. Ako si malo otporniji, i ona skalamerija što ladi počne ti smetat, sidneš u lad ispod ora i otačeš podrumsko vino, pa kad i zadrimlješ sanjaš, vala šta ti drago. Eto, u po dana danaske sanjam da iđemo u naš vinograd u Baranje. Iđemo svi radosni što j rodilo, i crno i bilo. Upregli konje, pa rodbina i komšije njeve upregli. Natovarili kace, burad, mobe od dvajst čeljadi. Kako su se konji počeli bunit da ne bi baš u kompu, tako sam se i ja trgo. Vidim da sam se svaj upario, pet-šest komaraca piju krv na ruke a par nji zuju oko glave. Za ne povirovat, ni podne a ja ope zadrimo pa sanjam. Sidim ispod ora pa se mislim. E da mi sade otić do vinograda. Al prodali smo ga. I sve to j sad na zapadu, u Evrope. Ni užinat ne mogu, sam bi ko vina košto, i sam mi vinograd, kompa i Dunav u pameti. Vidim i Marin, ne zna ku će sobom. Maše rukama, češe se, ni se lako odbranit od komaraca. Ko da smo se dogovorili, pa nam se pogledi sreli. Marin će onako, ko radosno: »Dida, kaži šta ti žulji, šta ti se mota po glavi«. Eto, pa on čita ko od šale da mi se u glave štagod mota. Čita mi ko malo dite. Ja ko dite počnem objašnjavat šta sam sanjo, kako mi odviše to podsitilo na moju mladost i kako bi voljio makar s ove strane Dunava vidit Baranju. Vala bi ositio kako meriši grožđe s one strane i čo kako tičice cvrkuću u vinogradu. E, taj obešenjak mi uvik iznenadi, oma će ni pet ni šest da kažem majki nek donese šešir pa iđemo do Dunava. Ni tribo dvaput reć. Skočim ko oparit i do limuzine sam bio dok si reko britva. Stigli brzo. Marin parkiro kod čarde di kadgod bila kompa. A Dunav širok, ko staklo, iđe, iđe, a komarci bodu, bodu... Nji više neg kod nas ispod ora. Ne mož se odbranit. Mislim se da j nemoguće da kako smo bliže Zapadu i Evropi to komaraca više. Srićom što sam pono buksu, a u njoj i što bi rekli osobna i papir da sam se i vakciniso, pa pridložim da priđemo priko, da sa vr Baranje vidimo ravnu Vojvodinu. Marin uvik svaku što bi rekli avanturu privati, a i da mi udovolji. Vidim da mi čudno pogledo, no misllim se da priko u Evrope, na zapadu sigurno nema komaraca pa će mo sist i sa visine malo gledat Dunav kako putuje. I eto stigli an-cvaj, a kad smo izašli pa još se popeli na vr kad ono bodu, bodu, zuju, za ne povirovat. Za pobić. I eto nismo dugo čekali, oče malo naslađivali, Marin se sam slatko nasmije i brzom brzinom biž iz Evrope sa zapada od komaraca. Ko bi reko da ni zapad ni svlado komarce. Čudo. Na to će Marin: »E, dida, da sam ti reko da ćemo ovako proć ne bi virovo, ta mi smo u parku prirode s obadve strane pa nema velike borbe protiv komaraca«. Mislim se, pa ovo j čudo, možu ti pojist komarci, ajd što s ove strane što ni zapad, al na zapadu u Evrope da ti pojidu, za ne virovat.