Arhiv tekstova
Cik zorom
Faljnis, čeljadi moja. Zamislite samo kako sam prošo niki dan. Odem prid dućan donet kruv i već šta mi moja Jela naredila kad li me jedan čovik zaustavio, pa sve niki s noge na nogu. »Ne znam«, veli, »kako bi ti divanio, al zašto uvik počneš u našim novinama s ‘faljnis, čeljadi’?« Ja gledim u njeg, pa se sve niki ne viščinim da tako štogod mož i kast čovik do kojeg sam držo da ima štogod u toj glavi, a ne da mu služi samo zato da mu kiša ne pada u trbu i da ima na čeg nataknit miciku. Kad sam se sabro, velim mu da je to od pamtivika naš lipi bunjevački-rvacki pozdrav ode na ovim severnim vojvođanskim prostorima, a već i bisan sam odgasio da ako mu se ne sviđa, nek ne čita. Pa pitam ja vas šta i kazat? Ta moji, a virujem i vaši, stari su nas uvik tako učili, svakom triba kazat »faljnis«, pa makar ti ni ne odgovorio al ti si pokazo da znaš reda. No, ima nas svakaki a najviše nikaki, što kazla moja majka kad je bila bisna na didu što je zapalio čibak u kujni, a on joj se kroz smij odgovorijo da mu ima zafalit jel joj sve muve odvijo. Al, ajd da priđem na ozbiljan divan. Ovi dana kako nam od mrazova i zime došlo odjedared lito niki zdravo rđavo spavam. Šta me to napopalo ne znam, al čim pivci zakukuriču ja evo skočim s drvenica i ne bi više trenio ama ni zere. Lipo ustanem pa se doredim, obađem to malo pileža i namirim pa povežem moje vaške Roku i Ramba da ne bi koga uvatili. Samo mi ta nevolja fali da i kaku kaznetinu plaćam, a nisam još vridan ni porez platit. Taki sam zdravo »likvidan«. Veli mi moj rođo Joso da sam taki likvidan da me nema hasne ni likvidirat. Odsmijali smo tu njegovu huncutariju, al skoro da je potrevio. »Ta još i postanem bahat kad dobijem onorar pa ni zaklopac od jogurta ne izližem«, dodo sam i ja malkoc huncutarije na svoj račun. Neg, počo sam pripovidat, kad tako sve obađem po guvnu gustiram di bi mogo još pa se sitim obać njive. Uzmem biciglu, pa lipo Ivković šorom do malog Tavankuckog puta i okolo oko Štrocinog do Bećar atara, Bećar atarom natrag kroz selo do mog lipog Ivković šora. Razgledam njive, ko je šta posadio, poređivam ko je kako uradio. Znate, čeljadi moja, na njivi se uvik vidi ko je kaki gazda i domaćin. Ako je njiva lipa čista, kuruzi jal šta je već posijano zdravi, modri to je domaćin što vodi brigu, a di su kuruzi blidi, žuti, uvrnuti i nikaki, njiva pod zubačom jal sudanjom kugod opaklija, taj se borme ne stara o svojima a kamol o tuđim, takim se ne izdaje pod arendu. Kazli su stari »tim i njiva pati, a kamol čeljad na salašu«. No, sad su nika druga odcilaška vrimena, sad triba imat sto jutara da bi samo makar priživio, a sirotog čovika su skobili s fajin vrsta poreza, prireza, taksa i reštancija da već triba pogodit advokata kad oćeš štogod istavit iz općine jal kakog drugog državnog tila, a nji sve više i više. Al šta možmo, nas paora sve manje i manje, ne vridi nam ni dizat dva prsta, na kraju ćemo i mi ko moj dida glasat u »ćoravu« škatulju. Kad ne možmo sebi pomoć, bar da ni ne doprinosimo svojoj nevolji. Ajd, zbogom, iđem ručat.
