Arhiv tekstova
Od lipe mladosti do lipe starosti
Petrov dan će evo, što bi rekli Petrovo. Sunce palji, prži, ko da ima štagod protiv nas. Al ko po želji niki dan spala čak i kiša, al taka ko da dragi Bog kablevma istresa s neba. Kako imam vrimena od škule ovog lita kad god mogu ja sa dida Marinem. Kadgod sam bižo od njeg kad krene divanit kako j bilo ovako, onako, kako triba tako..., a sade bome vidim da on ni držo prodiku već da j ritko kad promašio u divanu, ma šta da j spominjo. I sade bi kogod pito kake ima veze kiša i dida Marin? Pa, ima. Već ima skoro misec dana nema divana da dida ne spominje kišu. Kaže, nema boljeg za zemlju neg kad dragi Bog poljiva. I spadne ti kiša i danaske svi radosni, pa još suvaja došla i jedni još radosniji. No, dida Marin ko pokisniti mačak dudi od kako j spala kiša. Sidi na stolcu u ladu, ni ladno pivo jel vino ne išće. Što bi rekli: ni živ ni mrtav. Pitam baku šta je, kaže ne zna, na kraju u kuće niko ne zna. I tako odem ispipat šta to didu muči. Kadgod mislim da jedino kad mene vidi oče mu se zacaklu, što mi vala drago, ne smijem ni pokazat. »Dida Marne, šta ima novo«, krenem onako izostrag što bi rekli. Pogledje mi ispod oni njegovi gusti obrva pa će: »Pa spala j kiša, Marne«. Pa lipo ja njemu da smo to i željili, pa se i moljili da spadne a da ne bude leda. »Jeste, jeste«, on će mene, »al, dite moje, bilo j vitra i oluje velike. Vitar iskido, kiša smlatila«. Mislim se šta sad ni dobro, pa potli take vrućine i zapare i ne mož drugojačije a sam da leda ni bilo. Na to će on da ni sve ni u kiše da ima štagod i u lipe i životu. Uh, ovo j štagod novo od dide, mislim se, pa naćullim uše i krenem dalje u divan. »Kake lipe i kakom životu sad dida Marne?« »E moj, Marne«, dida će, »dođu mi u san naše lipe što se protežu u glavnom sokaku. Ono vrime kad se procvatu pa zamerišu. Ko da dragi Bog prolje najlipši parfim, sokak zameriši a mi divojke za ruku pa u krug. Mogo si divojku zagrlit i poljubit, da ne kažem i šta sve ni i više, bilo ko u raju. Jel zbog divojke jel zbog lipe što meriše baš ne b mogo kazat šta priteže. Ljubiš, grliš puni pluća, ne znaš šta j dosta, ne otimljem se ja a ne otimlje se ni divojka. A sve meriši, da kući ne odeš. I onda ti ko niki dan taman što j sve zamirisalo sve i nestane. Ležim ti svake noći, burundžuk na pendžeru, ne znam jel sanjam jel istina, al ko da sam ispod lipe. Pored se žena privrće pa se mislim da i njoj ni spalo na pamet ovako štagod. Da mi u glavu ne uniđe, hm, ko zna šta bi pomislila. Kaka j ovo ludorija u didine glave, šta njemu na pamet spada. Na kraj krajeva, idi llipo pitaj baku ako ne viruješ, pa ako će priznat kako j to kad lipa zameriši, pa kad ti se u glave zavrti. E moj, Marne, ostavio bi onda i dadu i majku, i kuću i konje, škulu, njive... sam vidiš onu što voljiš i željiš. Hm, probaj sam baku pitat za lipe, al da ne primeti otkal to sve iđe, otkal vitar duše. I ovako mal-mal kaže da sam skrenio«. Bože dragi, a ja mislio da j dida izlapio kad ono baš, baš i ni. No, baku najbolje ništa ne pitat jel će reć da sam i ja skrenio. Na kraju odem po stolčac, ladno vino, da nazdravu dva Marina. Na kraju se mislim, sićaj se, dida, lipe mladosti al raduj se, dida, doguro si i do lipe starosti.
