Arhiv tekstova
Konji nestaju, jel ni?
Okrećem se, još mrak. Ispod mene šuška ljilje, škriplje krevet. Za probudit se još za mraka nema cigurnijeg od kukurikanja našeg graorana. E, onda svanjiva. Žena pored mene mrguda, kaže da se ko kvočka namišćam, te da se dignem već jedanput kad već svakako moram. Da mi otvori i zatvori kapiju i lati se posla. E, kad već moram ni ni teško, a graoran se upravo javio. Sve j na stolcu sprimito, navlačim čakšire i košulju, zasukivam rukave, promaljam glavu ispod dovratka. Još mi tilo škriplje. Umijem se na bunaru i eto ja spriman za posov. Mačor se melja oko noga i Žuća i Pusa čujem grebu digod odostrag, a graoran navaljio kukurikat da će cili sokak probudit. Onako baš sritan gledim na podvora. Na njemu špediter, a na njemu se ko nova drljača svitluca. Mislim se, niki dan poorano a danaske podrljano. I tako iđem do pojate a oni ko da mi čuju, čujem kako odjedanput ržu. Putko i Zvizdan. U cilom selu najbolj konji, čilaši. Ti su mogli poradit za dan što su druga tri para. Kad sam otvorio vrata, a u mene radosno gledu dva para očiju. Ko četir izvora. Nikad mi ni bilo za povirovat, al oni ko da su voljili radit. Nisu birali, jel posov u ataru jel u šume. Jel lito jel zima. Jel su upregniti u špediter jel u sone. A imali vala i srce i dušu. Koliko sam se ja brinio za nje, toliko oni za mene. Nigdi mi nisu ostavili. Čak su sa svake njive znali doć i sami kući. Koliko put se desilo ja na putu zadrimljem a probudim se isprid kapije. A što to, već su kad iđem natrag iz atara pa svratim da pokvasim usta, isprid bircuza znali u miru čekat. Jest da j bilo par put, a žena kaže i više, da su kad im vala dosadi i sami znali doć kući. E, onda j bilo zla, jel je gazdarica morala doć što bi rekli popularno »intervenirat«, pa su i birtaš i gosti sorovali. No, ne mogu kazat ništa na nju, kad medi onda medi, kad radi onda joj nema ravne, al ka j bisna, onda se sklanjaj. I tako kad ja nje pušćem jednog po jednog iz pojate, oni sami dođu do rude, turu glave u amove, dižu noge ako triba, ne bunu se ni od kajasa. Kadgod pomislim da bi oni sve to znali i bez mene. Uprego, očo u gank po torbicu sa jilem i vodom, sio na sidalo, taman da coknem jezikem za pokret odjedanput stvori se nevolja, grmljavina, zemlja se otvorila. Pod dupetem mi se pomeri sve i ja trisnem na zemlju. Bože pomozi, mislim se. Kad ja ležim ispod ora na leđi, izvrnio se ko kornjača, nuz mene izvrnit stolčac a na par meteri brekće naš »džondir« od dvisto konja, što bi ja reko od četirsto očiju. U njemu unuk Marin nasmijan pritišće onu papučku što kažu gas. Probudio se u po dana i nikako da se dignem. I oma mi se sve ko sjatilo, oče mi se zacaklile, sam što ne zaplačem. Sve to lipo, taj »džondir« poradi ko dvisto konja. Radi dan-noć, po potribe. Ni kruva ne traži. Al to ni to. Nema te oče ni dušu. Ne zna se radovat ko moji Putko i Zvizdan. Ni kući sam ne zna doć. Mogu nabrajat do sutra šta on ne zna. E, mislim se, lipi je to san bio Marne, daj češći, sam da se ne izvrnem. U selu konja ko prsti na ruke mislim se. A »džondira« i drugi razni traktora u svakom sokaku po pet-šest. Al di su naši konji nestali. I oće l se kad vratit? Bože dragi, kaži mi.
