Arhiv tekstova
Stara kruška
Faljen Bog, čeljadi. Jevo, malkoc se silo, skupili se pajdaši pa da se odmorimo i izdivanimo kako Bog zapovida, ne mož se baš stalno ni radit. Da su kaka druga vrimena ja i moji pajdaši bi već odavno bili u penzijama, a ne bi se vako mučili i pod starost zapinjali da zaradimo koju bogovu. Ta šta kast, cio život radiš, opleteš fajin priko trist lita na poslu a onda te keče nogom odastrag i ništa ti ne dadu. Bože moj, pa imaš zemlje, vele ti oni što pasu na državnim jaslama i ne rade ništa. »Ta nemoj tako, Braniša«, veli mi moj Joso, »ta valjdar štogod i rade kad dobijaju platu.« Gledim u njeg, a Periša će: »Ja znam zašto si se ti našo uprašen. Ti si tvoje, fala Bogu, poguro svudan u državnu službu i sad moraš navijat vodu na svoju vodenicu«. Ja počo oma kukat kako sam zdravo juče susto samo da njim prikinem divan jel vidim da će prić u kaku svađaniju. Traje to već fajin dugo med njima dvojcom. Periša je malkoc i zavidan, jel vidi da kod Jose sve napriduje, salaš se upucovo, pa polipila gospocka cokna; više se ne prilazi krečom bome s prolića a i zidovi više nisu taki da se mož sakrit u nji već ravni kugod tepcija, a to Periši bode oči pa uvik nađe štogod da podloži Josi a to se mora prikinit. Tako i ja lipo oma štogod izmislim da skrenem pripovitku. A nisam ni slago, čeljadi moja. Vadili smo ja i moja dica staru krušku, sva je sirota propala, napala je crvotočina već odavno, jedna se grana skroz i ocipila jel je zakinio oluj; nije već veliko ni rodila a i to što je rodilo već godinama spadne još u zelenu. Nije ni čudo, posadio je još moj pokojni baćo prija jedno pedest kusur godina. Taki sorti već borme ni nema; ove sadašnje kad izdrže dvadest, mož se radovat. Imam ja sriće, još dica oće pomoć i uradit na salašu. Gledim nike što njim dica očla u bili svit, pa ni doć ne mogu. Doduše, sad će bit, vele, niki kovid pasoš za one što su se kalamili, pa će valjdar moć ić po bilim svitu. Moždar sam vam već dosadan, čeljadi, al odaleg iz Ivković šora kad gledam niko mi, božem prosti, izgleda pokadgod i smišno. Jeto, na priliku, na televiziji divane da će opet boleština zavladat digod krajom sektembera, pa sad vi meni kažite da je to baš slučajno. A i otkud znadu da će to bit ondak, da to nema veze so tim divanom da ta bola nije došla od Boga već od kojikaki moćnika što bi da vladaje s ovim svitom. I opet, sve je poskupilo, di šta i uduplo i nikom ništa. Nisu to čista posla, čeljadi moja, ja vam velim. Al, jeto maniću se divana, a i moram ispratit ovu dvojcu. Manili se divana i samo ćute i jedared ko pod komandu ustali i dovatili šešire. Al marim, odsrdiće se oni. Ni njim prvi put da se zakrve, borme su postali kugod političari: malo se svađaju, a oma zatim idu i piju zajedno. Fala dragom Bogu više bar ne moramo ložit, a i od zime je već fajin dosta. Zakasnili smo s poslom samo toliko, sve se mislim kako će to sve povuć jedno za drugim, a cigorno će ovi otkupljivači kasnit s plaćanjem. Jedino ovi s porezom neće kasnit, u nji se mora trpat kugod u kaslu. Ajd, zbogom.
