Arhiv tekstova
Reštancija
Faljen Bog, čeljadi moja. Jevo vako, da vam oma najavim: kad stignu porezi i kojikaka, što bi kazli stari, reštancija ne morate se opšte sekirat da vam neću o tim pripovidat. Jevo, baš niki dan mi došo na kapiju poštaš iz Tavankuta, ta da odkaleg, još jedino se Tavankućani staraju o našoj Maloj Bosni, a baš je fajin varoščana odaleg iz našeg sela i šorova poteklo, al kandar se ne viščine zdravo za didovinu; salaše su porušili, zemlje poprodavali jal poizdavali a ambulantu i poštu pozatvarali, vele smeta njim klozet poljski. I tako, počo sam o poštašu. Vidio ga ja odaleg s grede kako iđe Ivković šorom. Krenem ti ja prema kapiji, al nisam dospio doć ni do polak puta a on već umetnio artije u moj sandučić i zamaglio dalje šorom kugod vijar. Periša oma kresnijo: »Ta ko bog opet dili čekove od frtalja, ko ga je njegov kad tako biži od svita«. Ja pronašo ključić, pa kad sam otvorio kutiju, imam šta vidit: čekovi lipo stigli, a na njima cifra da čovik zaplače, svaki put sve veća i veća... Periša se opet oglasio, pa veli malkoc i zlurado: »Ta šta si ti, braca moj, očekivo od ovi sadašnji vladara: da će ti oprostit i kast, ta eto samo za Branišu iz Ivković šora smo otpisali... E, borme nećeš. Ta tog ni u svatovi nema da će ti svirat svirci zabadavad, a kamol kod vlasti. Vamo su malkoc odigli cine kuruza, doduše nas su ojadili još za po cine u vršidbi al nisu zaboravili poslat ček, a i ova moja došla niki dan iz dućana pa bisno viče da je poskupio fajin olaj a da divane da će i kruv otić gori«. »Hm, moj Periša, gledim u te i ne možem se načudit. Ta fajin si pametno izdivanijo, al kome? Ta ne vidiš da nas paore niko ne sluša? Nas se site samo kad njim triba plaćat, a da ne divanim da kod nas po sela još nije dobilo ni one novce za kuruze od jesenas. Vele: gazda firme propo i plaćanje ne važi. Baš smo mi nika čudna država, al jeto dobili smo po tridest eura pa se radujemo; ko se kalamio dobio je još vise. Ja borme nisam. Kad mi kogod spomene kalam, oma se sitim mojeg Roke, matorog kerande. Vidim mu na vratu onaj lančić s medalijom što se dobio za kalamljenje još za vrime one prijašnje vlasti. Sve se bojim da na kraju i nama neće samo tako kogod nataknit medaliju kugod ondak vaškama, ne daj, Bože, da nam još udile i onu pirulu od glista.« »Sprdaj se ti samo, al vele da neš moć maknit iz države, nema nigdi iđišta, ni na more brez kalama.« Gledim ga nako, pa se sve moram nasmijat, ta ne nasmijat već se zacinit od smijanja. »Ta, tebi je to baš furtom zdravo važno, moj Periša. Ta, di si ti bio osim na topolskim vašaru jal na novosadskom sajmu još s kadgodašnjom zadrugom? I to na sajmu posli nisi smio ni na šor izać, svi ti se smijali zato što kad si na sajmištu u hali vidio tepih, a ti izuo cipele pa i nosio u ruki. A tek o moru da ni ne divanim. I tebi bi to bio prvi put, ko i nama svima. Ta, di mi paori možmo na more! Ta, onda se baš vrše, prvo ječam, pa žito i na kraj ‘turizma’ cincokret i da imamo novaca od tog ništa. To je za gospodu, nama za ‘radost’ stigne samo reštancija. Neg, opet smo zabardali u politiku, a od nje mi dosta priko glave.« Ajd zbogom, čeljadi moja.
