Arhiv tekstova
I bircuza je kadgod bilo
Eto, dočeko sam unuka. Došo Marin sa veliki škula i oma se ponudio da ako ni već sutra odemo štagod popit u bircuz i odemo obić njive, da se na miru izdivanimo. Ne sićam se ka sam bio u bircuzu, a u atar mi još sam on odvede. Crkvu za Božić i Uskrs, eto to j sve što sam odavno od sela mogo vidit. Da pravo kažem nisam baš mogo ni pravoga spavat, okreto sam se cilu noć. Kad smo ujtru kazali ku ćemo i šta ćemo, ope sam dobio po repu od moje drage žene jer kaže ja dosađivam Marinu. To mi ni pogodilo ni malo. Ako j Marin reko, onda vala tako i triba. Prija neg što ćemo krenit pitam ga jel se dida triba opravit za bircuz, a on će da nema potribe jer su tamo svi kako j reko »neformalno« sprimiti. I eto, sio ja na pridnje sidalo u limuzinu ko knez. Kako smo stigli u srid sela, kako sad kažu centar, i izašli i krenili on mi naspomene da se ne sikiram priviše i ne iznenadim jel ovo di iđemo je danaske »normalno« i u mode. Ajd, mislim se, bircuz ko bircuz. Kako iđemo bliže, vidim gore piše »Pariz« i u njemu ezer dice. Ajd, mislim se, ako j ovo Pariz s dicma vala j digod pored bircuz sa velikima. A mi pravac tamo. Okolo sve nikake firangle, isprid crna stakla, mislim se vala j bircuz unutri iza stakla. Kad mi Marin vodi baš tu isprid. Sramota mi pitat i kazat, al bircuzi su uvik bili unutri. Sili mi, to mož reć i popeli se skoro u stolac a ja naviko na onaj komotni birtaški stolac di se mož naslonjit. Prvo što sam spazio cvit na astalu, pa se mislim da nisam došo merisat i gledat u cvit već pit. A nigdi pepeljare. Eh, misllim se, vala se cigara otrese pored. I nikaki kartoni sa slikama isprid, ko male novine. A nisam pono očale za čitat, pa se ope čudim šta j to. A Marin će: »Viš, dida, vamo se ne puši ako si mislio zapaljit, a ovo ko male novine ti je ‘a-la karte’ ili ‘menu’, a što bi mi rekli šta bi mogli pojist na brzinu i koliko košta a ovo drugo ti je da vidiš šta bi mogli popit i koliko košta«. Namišćam se na vom stolcu, pa ko da ću spasti študiram kako da mu kažem da bi ja rakiju dudovaču a ako već ima šta za jist, onda bi komadeš slanine i kobasice al sa ražnja. I dok sam se ja tu študiro, vidim iđe kod nas nikako muško, da ne kažem dite, u pregaču; ošišan skoro napole i prstečkem u obrve, a za njim isto tako dite al žensko. E, od nje sam i ja dida od sto godina moro oko skrenit u stranu koliko joj košuljka nabreknita pa još raskopčana. Mislim se: »Eeee, dida Marne, sad ako ti srce ne stane neće nikad«. A da nas vidi ona moja sad stradali bi i sveci. Lipo oni pitu šta ćete, jedno pita za pit a drugo za jist. A ja ko iz puške naručivam dudovaču i kobasicu i slaninu, al sa ražnja. Gledu oni mene ko da sam s miseca, pa odgovaru da za dudovaču nisu ni čuli a kobasica i slanina nikad ni bila na tom meniu. Gledim ja snuždito Marina, a on snuždito mene pa će: »Ajd, dida, vidim ja da ovi današnji bircuzi nisu za nas«. I tako se mi digli prija neg što smo redovno sili. Ni u atar nismo ošli vala od žalosti već smo na moju radost oma kući došli i sili ispod ora. Onda j dida izvadio dudovaču iz kjera zapaljio vatru i natako na ražanj slaninu i kobasicu. A kad nema više stari bircuza, onda j kad Marin ne mari kod kuće najbolje, mislim se ja.
