Arhiv tekstova
Nagato
Faljnis, čeljadi. Ta oma da vam kažem, da ne trune u meni: nisam još nikako pospremo avliju! Jal sramota jal nije, al eto tako je. Što kazo onaj zet: »tako je ispalo«. Nisam i gotovo, pa vi sudite. Kaže ovaj moj pripametni Periša da od linosti nema veće žalosti, a ne svaća da čovik kadgod mora i odanit dušom, dat malkoc i sam sebi ajera, obać šorove i naku našu nesvaćenu lipotu. Ta kažte i sami jel nije lipo vidit na lipo uređenim njivama kako žito vlata, pa kako kuruzi meću već treći-četvrti list, pa kako mriši uljana ripica, a tek cincokret kako razvija lišće? No, kad smo kod njeg, oma da vam ispripovidam kako sam prošo. Tiram ja tako moju partizanku biciglu – iđe samo tako, sve piva, ništa ne zvoni, pomećano sve novo od pedala do šarhanja – kad štogod iz šenflika ispod dola puuuče! Ta, kugod sveti Ilija, božem prosti. Gatam ja šta sam sad Bogu zgrišio kad je poslo gromove na me. Ta nije valjdar vidio da sam se ulinio? Ta šta da vam divanim: mal nisam pao s bicigle kako sam se zdravo ustravio. Vamo istrče niki diviji zec iz ječmišta pa zaslipio i skače vamo na me. Aaav, još sam se više poplašio, učinio mi se borme veći neg kaki ker. No, prošlo i to, srce mi se vratilo iz peta na misto kad ono opet nako zdravo pukne. Al sad se nisam pristravio. Ta bio sam i ja regrut i služio vojsku. To digod iz dola puca kogod i rastirava divijačinu da ne tiska na cincokret, tišim ja sam sebe pa ću tamo pravac da ja vidim šta je to, kad ono butanska boca. Poznam je jel taku istu imam na šporelju. Doduše, izašlo joj vrime pa je moram punit na crno, i nika skalamerija ko civ šta li. Onda sam se sitio da su ove velike gazde pokupovale nike gasne topove da rastiravaju golbove i druge tice da njim ne idu cincokret. Gledim u onu gvožđušinu i butansku bocu pa promrmljam u bradu: »hm, dabogda te ovi gvožđari našli, ko te tute i natrćijo«. Posli tog »uviđaja« sam se vratio na šor i nastavio dalje mojim putom, al se sve niki mislim da ovaj svit nije sasvim, da nema obzira i poštivanja ni prema kom. Ta to čudo puca i budi svit što je noćom radio, a ima i fajin taki, pa plaši i domaći josag; vaške se pozavlače i drću, dica se trzaje. Mislim se ja u sebi šta rade ovi komunalni renderi, to je sad u redu? A kad dite zalupa lončićom od mlika u stanu, onda oma dođu upozoravat. E, dobro je moj pokojni Đeno divanijo da je pravda u vaka nikaka vrimena uvik u ruki onog koji u drugoj ruki drži buđelar a za sirotog čovika pravde ni nema. Bio čovik skroz u pravu pa nek se srdi kogod oće, marim ja. A i ovi znakovi mi već iđu na živce, virujte mi. Sad vidim opet minjaju table prid varošom i mistima, ta sad će ti što dođu kod nas samo bit zbunjeni. Vide četri natpisa pa će mislit da je to četri sela a ne jedno. Valjdar se to meće za one koji ne znaju. Za nas koji smo odaleg ne triba ni da ima table. No, neću mudrovat vise. Iđem se latit, pa spremit za proštenje. Ta već će se svit smijat kad naiđe šorom pa mi vidi avliju. Zbogom.
