Arhiv tekstova

Naši stari su najviše narodni običaja otpravili zimi, u adventu i pokladama. Onda je ravan mirna, a u njoj zeleno žitište navišćava da će uskoro ozelenit i zaspan dio ravni. Zemljodilci, koji su najviše držali i sačuvali nam adete (običaje), zimi su dospiveni, imali su vrimena da ji otprave onako kako su ji talovali od predaka. Adeti su u adventu nanizani od sv. Barbare (4. XII.) do Oca, a med njima su najlipči i najbogatiji Božićni adeti. Posli nji su salašari u pokladama čekali da vrime smrzne i obave disnotor. Kadgod su potukli, a u novije vrime poklali ranjenike, s kojima su ocigurali mrs i bili smok do slideći poklada, el barem do adventa.

KOMŠIJANJE: Da salašari skrate dugačke zimske noći veče su proveli u komšijanju, najviše u ušorenim salašima. Iz obaški i od šora dalji salaša u komšiluk na divan su išli samo nikoliko mlađe čeljadi, većina je ostala na salašu da se obrane, ako tribalo, od lopova i dotiranica (skitnica).

Da ne dangube žene su se nuz divan bavile pipljivim ručnim radom. Svakom je čeljadetu najdraže ono šta napravi sam, zato su poradne žene u ručnom radu našle veliko zadovoljstvo. Divan su često obogatile naukom ko je kako i zašto tako prošo, el su starije i za ručni rad nadarene žene mlađe upućivale u tajne tog posla.

Jedan od najpipljiviji poslova je rad s vunom: predenje, pletenje i štrikanje. Kad su u lito ostrigali ovce žene su oprale vunu, osušile je i ostavile na tavan do zime. Više puta sam gledo žene s koliko su strpljenja i ljubavi radile taj pipljiv poso. Posli sam svatio da ji je cigurno opušto, smirivo, jel dok su se š njim bavile onda njim cigurno nisu pale na pamet životne nevolje. Odjedared ne mož mislit na nevolju i radit pipljiv poso.

U pokladama se često spominju zabave. Kad zavirimo u život naši stari, do II. svickog rata, vidimo da su njim nuz komšijanje najvažnije zabave bila prela i pokladne zabave. Onda u rani nisu oskudivali nit su je šporovali, posla su jedva imali, pa njim je doteklo vrimena i da se zabavljaje.

Stariji se još sićaje kadgodašnji obiteljski prela, najviše oni iz velike obitelji, kad su roditelji skupili udomljenu dicu s obiteljima. Ta prela se pamte i po »prelu«, kako su nadili ime daru kojeg njim je onda darivala mater. Na prelu dobiveno »prelo« je često imalo dugovičnu vridnost ko sićanje na taj događaj. Zato se katkad dobiveno »prelo« dugo čuva i dično pokaziva jel je ono uspomina od matere, tete…

KORENI IZ DAVNINA: Poriklo adeta »prela« znamo iz opisa madžarskog pisca Deže Kostolanjija. U jednom prelu domaćica je na okićenom vretenu (naprava za ručno predenje vune) isplela nit vune i od njeg svakom darivala po komadić, za srićan put, za sriću. Vrimenom su misto vunene niti počeli darivat štogod manje vridno za odivanje.

Vuna je kadgod ljudima više vridila neg danas. Skoro da nije bilo čeljadeta obučenog u ladnijem vrimenu a da na sebi nije imo štogod od vune. U sobi su imali na stanu (ručnom razboju) tkane vunene ponjavice (pokrivač postelje), krevetne i astalske čaršape. Do skoro smo se pokrivali i jorganom ispunjenim vunom. I danas, a kadgod još više, čeljad su nosila koješta na sebi naštrikano od vune. Za čuvanje tila od ladnoće vuna je bila najbolja.

Tušta adeta vuče koren iz davnina, a njegovo držanje je podešeno vrimenu i priliki. S nošenjem manipula je možda nasto i adet kad je domaćica goste darivala komadićom niti ispredene vune, sa željom da dotičnog prati srića. Lipa je to želja. Prelja ju je pokazala nitom vune, od srca, onim šta joj je najmilije.

Iz upredene vunene nite kadgod je mater isplela tanku crvenu narukvicu. Prid priskakanja vatre na sv. Ivana Cvitnjaka (24. VI.) navukla je na ruku malog diteta. Vatra je od pamtivika ljudima važna u životu, svitlila njim i grijala ji, pa i do skoro držan adet priskakanja vatre ima tumačenje zašto su vatru i kako priskali, el skakali kroz nju. Po virovanju onaj ko priskače vatru biće čuvan od zli duhova. Nuz to tanka narukvica će čuvat dite da ga ne ureknu (zazvat nesriću, bolu…), da srićno odraste. Najlipča želja svake matere ditetu je da bude srićno, da ga odrani u čeljade za koje se neće morat stidit jel je njezino.

Kadgod kad je narod držo do praznovirja odrasli su stripili da kogod ne urekne, ono što je mlado i šta od josaga (blaga) odranjivaje.

S istom nakanom, da ga čuvaje od uroka, kadgod su svezali izglednom jagnjetu el ždribetu crvenu pantljiku oko vrata, da se lipo odrani i bude izgledno kojim će se dičit. Onda domaćin nije volio, a i nije bio red, pofalit mu kako ima lipe prasice, ždribe, tele, pilež, el… Red je bio da se domaćinova odrana pofali ričima: »Ju, što je gadno…«

Crvena boja je i boja vatre. U adetima o njoj ima više kojekaki tumačenja. I danas crvenom bojom obilužavaje kad štogod nije dopušteno, el se čega triba klonit.

* * * * *

Kadgod su đakoni, svećenici i biskupi nosili manipul (manipulus – naručnik) svilenu crvenu nit na misnom ruvu oko live ruke. Manipul su nosili na svetoj misi, što po nikima mož dovest i u vezu s užetom kojim je Isus bio vezan i potezan na putu prema Kalvariji. Biće da je manipul podsićo posvećena lica da tribaje slidit Isusa, njegov nauk.