Arhiv tekstova
Dokazat
Faljnis, čeljadi moja. Jevo, po ko zna koju noć niki ne možem spavat. Ko da me kaki nepro obrlatio, božem prosti. Samo se niki privrćem. Te mi smeta uzgljanca te dunja, pa me digod žulji, ondak se lipo rasrdim sam na se pa ustanem i sidnem za sokoćalo, a ni na njem više skoro da nema ničeg da se čovik razveseli jal proštije štogod pametno. Već mi borme zdravo dosadilo ovo svađanje oko našeg divana. Te je jezik, te je govor, te dijalekt…, a ne bi me čudilo da još štogod izmisle. Vele da je čak niki zaperak, božem prosti. Ta zaperak je, barem me tako dida učio, samo izdanak. Kad ima tušta kiše na njivi, ondak kuruzi istiraju sa strane kugod niki mali kuruščić. On nikad ne budne korisan, jel ne mož istirat klip već samo izvuče vlagu pa i stabaljika ostane jalova i ne rodi. To sam kadgod ko dite išo sić, pa se to davalo marvi da se ne varda. Obično se to radilo posli drugog pluženja; zaperki i u bašči paradička pa se išlo kačovat. Ja znam da je to zaperak, a kako jezik mož imat zaperak og te pita. A ni ga tako dobro ni zvat jel se on otkida. A to svaćanje ko je šta i otkaleg poteko mi već tako dozlogrdilo, čeljadi, ni divanit vam ne možem. Jel ovaj svit toliko skrenio s Božijeg puta, jel ga kogod na to tira ne znam al znam da sam tušta puta načito po starim knjigama, a i ovi stari su uvik divanili da smo došli mi Bunjevci otaleg od mora, sadašnje Ercegovine i Dalmatinske zagore, da smo bižali isprid navale Turaka a i bižali od teškog života na tim kamenjaru. Nasporilo se svita, a kako tamo ondak nije bilo turizma i fabrika, živilo se samo od poljoprivrede a zemlje nije bilo dosta. Kad smo došli ode, zvali su nas Dalmati dugo vrimena, tek u devetnajstom viku, i to krajem, su nam nadili ime Bunjevci. Neću nikog srdit, svako ima svoje razloge al tako stare knjige i dokumenta pišu. Al šta ćeš: svudank ima nedokazatog svita. Samo me čudi najviše što to ne razjasne ovi što nas krste i vinčavaju. Oni cigurno znadu ko smo al ćute i gledaje kako se svit svađa. Ne možem nikako razumit kaka je njima hasna. Moj dida je uvik divanio da od svađanja i istiravanja nema nikake hasne već samo gubljenja vrimena. Iđem se manit mudrovanja. Jeto, opet sam se zapo politizirat, a kiše ni otkaleg pa moram zalivat bašču. Sve će nam ispropadat, a od pece nema borme hasne. Niki dan snaš Jela kupila paradičku s pece, a ona sirota sva kožava i ikrava kugod da je od pleva narasla, triba je gulit kugod brisku. Ne znam di ovo modernizovanje iđe, al kažem vam da nikako ne iđe na dobro. Sve poskupilo na polak, a nama dali po tri crvene pa ti svite živi. Odavno divanim, borme niki misle da sam malkoc i pofalio, al ja vam kažem da neće bit ni časti ni cesti, a borme ni poštenja, dok se svit opet ne okrene salašu. Salaš je bio bogom dan, od rane svega za ukućane, a i što se iznelo na pecu sve bilo nepolivano netretirano nikakim huncutarijama, sve samo bogom dano i zdravo. No, dosta sam pripovido, kanu u sake, Braniša, jel sad će upeć zvizda pa ćeš obarit bašču. Zbogom, čeljadi.
