Arhiv tekstova
Informiranje, kadgod i sad
Najpametnija klupčica nije još našla lik ni za bilu kugu a pojavila se nova briga. U poslidnje vrime na klupčicu su žene dolazile sa već odveć mlogo divana šta se sve desilo u selu i na svitu. Jest da one stalno divanu da sam radu i ne znu kuće od posla, mene sve izgledalo ko da spavu isprid televizora jel radijona ako ne slušu po kuće šta j najnovije. Kako mene ni napušćala volja i želja da uvik sve znam iz prve ruke, uporno sam pratio, da ne kažem špijuniro, klupčicu. Kad su sve žene stigle, baka Janja počela ko da deklemuje. Slušala je i čula kaže svašta. Na radiju, na televizije a i od dice j čula šta divanu na tim stranicama na telefona i šta se tamo sve meće. I sve su uglas rekle ko da živu u iste sobe a ni sokaku, da j i kod nji isto tako. Sam naćuliš uše i otvoriš oče i sve vidiš i čuješ. Ne moraš izać ni na sokak. I što j najgorje: ni da se čuje kad se kogod raduje već najviše kad je štagod sramotski. I to više niko ne izbira šta će i di divanit. A najviše divana od švaleracije, ratovanja, lopovluka, zatvaranja, umiranja... Glava da ti zaboli od svega. I ni jedna ni baš bila cigurna kazat da j povirovala u sve to. No, kako sam razumio nisu baš bile ni cigurne da i nisu povirovale. U jedno su cigurne bile: da se od ljubavi najmanje jel nikako ne divani. Baka Tonki ni bilo jasno otkale sve to dođe jel procuri, ko se to sve brine za tuđu brigu. Baka Mandi bilo sumnivo ko to može i smije toliko cunjat po svemu i još to smije tako dat da cili svit čuje i vidi, pa mu se još i plati. Ja sam s one strane tarabe mislio da j to roj čela koliko su sve uglas divanile, i sam vikale »i ju, i ju...« pa to ni za kazat. Baka Marici spalo čak na pamet da se to može desit i njima. Da kogod načuje šta se u njevi kuća kadgod radi i divani, da se svađa pa i cuje i da to tako štagod kogod može metnit da cili svit sazna. Pa ni Dragi Bog im to ne bi oprostio. Oznojilo joj čelo ko da j štagod skrivila i onaka šutrava j počela tražit maramku da ga otriše. Počela j spominjat i nikaku piluru što će popit čim dođe kući jel joj načisto ni dobro od ovog šta j sade čula i pomislila. Kako sam čo, ni drugim baš ni bilo svejedno. Onda su ko po komande uplašite uglas počele divanit kako j prija to bilo sve drugojačije. Ni bilo ovi sokoćala što bržje od goluba prinosu šta j novo već si sve iz ničiji usti moro čut. I ni se smilo tako na javno, naglas da svi čuju, divanit o svemu i svačem. A postojale su i tarabe. I tu se moglo saznat ko s kim jeste jel ima volju bit. Eeeee, na to će baka Janja: »O ljubavi se pisalo na tarabama a ni o ma čemu«. No, priznala j da j ritko znalo bit i štagod sramotski napisano. I to j svako mogo vidit pa ko j razumio, taj razumio jel se raspito. A i dica su posli sigranja i klikerovanja znali na zemlji napisat ko s kim jeste jel ima volju i želju bit. Ono drugo manje jel više ozbiljno što se desilo jel će se desit moglo se čut isprid crkve potli mise jel na klupčica. Kako j baka Janja naštudirala, a ostale se složile, kadgod je sve što čuješ i da ne kažemo vidiš bilo cigurnije. Mogo si virovat. Pusto ti taraba, zemlje, klupčica i divana potli crkve. Od stra su čak počele divanit da više ne gledu telvizor i ne slušu radijon, no to j u glas vrlo brzo odbito.
