Arhiv tekstova
Majstorija
Faljnis, čeljadi. Jevo mene nano andrak da se petljam u majstorisanje i kojikako iznovađanje, pa sam sam bisan na se. Ko me tiro da zabadam nos tamo di mu nije misto. Al taki smo mi matori: mislimo da kad smo omatorili sve znamo najbolje; misto da pripuštimo mlađima i dici da dalje vode brigu mi se svudank trpamo. Kadgod, sićam se, nije bilo baš tako. Jeste da se baćo poštivo i bio slime na salašu, al ni se baš mišo u svačeg. Sićam se da je moj dida uvik kazo kad je u pitanju kojikaka novotarija u pitanju: »Dico moja, ded te vi to opravite vi ste mlađi pa bolje razumite«. Tako sam i ja prošo. Samo tiram ded ja ću, pa sad kad sam se oćanio redovno po članjku sve zvizde pobrojio u po bila dana, čvrsto sam se obavezo da se neću mećat više ni u čeg što se teknike tiče. Ova dvojca pajdaša se skupili pa mi razgledaje članjak i možte samo zamislit ti njevi pametni divana: te ja bi to vako, te ja bi nako, a čisto mislim kako bi to ispalo. Očale njim ko i meni: kugod dnolovi od kadgodašnje duncoške boce. To bi bilo isto tako trevljanje kugod i moje, pa po članjku. Dobro da mi Jela oma metila oblogu od rakije i sirćeta. Da nije, borme bi mi članjak bijo kugod fodbol. A i kud se sad trevilo kad je najviše posla! Tribam pospremat avliju, svudank drloga navučenog priko zime, ne bi bilo zgoreg ispopravljat ni ogradu, sva se naerila... Ta šta da vam divanim, sve već znate: kad čovik nema da sve opravi od novog, onda se majstoriše od materijala »krpež kuću drži«. A to tako i trva: od petka do subate. Žalosan je to divan, al na žalost skroz istinit. Sidim tako pa se mislim o ovim našim svađanjima. Ta kako se očin niko ne zapita kako svit živi, kako poplaća sve ove reštacije, kako posadi i uradi njive…? Na priliku, jeto opet nafta poskupila i to baš nikako »slučajno«: prid ove naše velike paorske poslove. A zna se da nafta najviše triba s prolića: triba uzorat, isparat, sadit, polivat. Porez nadigli u nebesa, a kobojage će nam udilit niki tridest eura. Moš mislit: dvared otić u dućan i nema i. Ne znad, čeljadi, jel smo mi što smo ostali u Ivković, a i u ostalim šorovima zdravo zaostanuti, jel nismo se pomodili šta li je, al da nije dobro – nije. Niki dan divanim s jednim čovikom što je već fajin u bilim svitu, pitam ga kako je tamo, jel se i tamo naš svit istirava i svađa? Veli on: »Ajak, ta napolju jedva čekaš da čuješ kaki divan iz starog kraja, niko ni ne spominje da ne razumi ovo jel ono, nikom ni na pamet ne pada da spominje kake nacije, svi složni«. Gledim ja u njeg, pa sve ne virujem. Pedig, čuo sam to već i dosta davno od mojeg komšije kad je bio tamo da je tako, al nisam virovo. Pa zašto ondak ode otkaleg smo triba toliko istiravat, zašto se ode već i komšija s komšijm pripire oko makar čega? Ne bi znao, al to mi se čini da komegod zdravo pasira. Liči mi malkoc na onu pripovitku o onoj diobi sira što je vodila lisica s gavranima: odgrizala jednu i drugu stranu dok nijednim nije ostalo ništa. Al dokle će i kod nas trvat? No, dosta sam mudrovo. Ajd, zbogom.
