Arhiv tekstova
Mostovi
Niki dan sam gledo ono sokoćalo od televizije. Na njemu j bilo divana od jednom od najduži mostova u vom dilu svita. Nisam ni mislio da j to naš Pelješki most. Kad kažem naš, mislim da j svima Hrvatima u svitu drago da će u Hrvatskoj tako štagod napravit. E, sade kad kažeš pravi most misliš da j tu sve i svakom jasno. No, prvo da se začudiš pravu ga niko drugi neg Kinezi. Došli s druge strane svita i bili najjeftiniji kad su pogađali posov. Mislim se ima ji mlogo pa su vala vridni i pametni kad možu tako štagod dugačko od dvi iljade četirsto meteri izmislit a i napravit, i to za četir godine. Koliko sam čo, bilo u početku povika na nje, šta će nam oni i kud baš oni. Al brzo su ti mali Kinezi zapušili usta nevirnicima. Da ne poviruješ: sve doneli brodovma. Sam bušu, meću i sastavlju. I sve to na morju. I kad duše i pada i kad su veliki talasi. Oni radu i na danu i noćom. Ne b to bilo mene ništa čudno da u našem selu kojeg kadgod od milošte zovu »Selo na sedam Dunava« krenili pravit, obnavljat i rekonstruirat, kako se moderno kaže, naš najduži most. Neću reć ni na kojem mistu, ni na koje vode, ni koliko j dugačak, ni od čega. Neću reć ni od kade ga ni bilo. Ni da smo se kompom morali patit da priđemo. Ništa neću kazat od tog pa da još budem kriv što ne divanim istinu, da ne b rekli da lažem il moderno kazano, dajem »lažne informacije«. Danas nikad ni sigurno šta j istina. Danas jeste, a možda sutra i nije.
Žo mi što od matoroće ne mogu skočit na morje, oprat noge u morju i vidit kako tamo posov iđe. No, zato sam redovno išo vidit kako napreduje ovaj »naš most«. Oma da kažem da se na početku ko u svakom poslu oma pojavio problem. Tribalo j nać čiji je most. I tu j debelo zapelo. Niko ni tio da bude njegov. Pa onda se spram tog tribalo i odredit ko će ga pravit. I kad se to posli dužeg vrimena našlo krenilo se. Narodu bilo lakše misleć da će sad it sve ko po loju. No, kad sam prvi put vidio kako to sve iđe uplašio sam se. U početku izgledalo ko sigranje od pravljenja mosta. Ko da se svi uču. Prvo mi spalo na pamet da bi se i Kinezi zastidili spram ovi naši majstora i njevog posla. No, međ narodem se divanilo da novaca ima, da sve to tako triba, da bržje ne mož, da se ovi majstori na mostu razumu u svoj posov i da imu »vrhunsku tehnologiju«. Bome, drago mi, spojiće se Hrvatska a spojili se već jedanput i mi. Jest da se ovaj nepelješki most pravio onoliko godina da ne smim kazat, taman da misliš da j most za do Amerike al se napravio. No, ovo ne bi bilo čudno da mi nemamo još mostova koji baš i nisu za pofaljit. Jedan se počo radit, pa su majstori napravili grešku, a nisu ni počeli. Šta j greška što se ne miče nisam siguran kazat, da opet ne budem kriv. No, ni ovo ne bi bilo za zabrinit se da ne postoji još jedan most priko kojeg sam što ne prolazu šleperi, vagoni, da ne kažem avioni a di bi smili prilazit sam mal veći špediteri. Ni za kazat da se taj klimlje da se uplašiš i raspada i krpari dovika. I tako uz naše nepelješke mostove uvik iđe rič čudo, uplašit, dugo, naj, greška, da ne kažem nikaka politika mostova.
