Arhiv tekstova
Ograde
Faljnis, čeljadi. Jevo mene opet. Nikako nisam mogo spavat, pun misec a ja kugod vištica. Dedara mu njegovog, jesu l me to godine napopale jal šta mi je, probudim se pa se šunjam po salašu i čekam da svane. Sve se mislim da ću se oma uzet latit kakog posla, počelo je ranije i svanjivat. Jeto, niki dan sam se isto tako probudio u cik zore; privrćo se po krevetu te na livo te na desno, bole me krste, pa noga trne… Ta šta da vam divanim. Veli mi moj pajdaš Periša da je to cigurno od mladosti i da ne kukam zabadavad. Mislim se kako mi do sad kog andraka ništa nije falilo, a sad prišo šezdesetu pa oma sve kako ne triba. Moram se manit študiranja pa lipo nastavit radit. Čim pomislim na boleštinu, oma mi nije sasvim; kad izađem u avliju, sav se niki priporodim. Čeljadi moja, nikad neću moć svatit ovu mlađariju: čim se zaposle, oma navale na kredite i kupuju te stanove, kugod da njim dide nisu većinom odrasle na salašu. Dobro se kadgod divanilo o klompi što se potpapuči pa misli da je oma gospoja. Ta mante se ti škatuljica na više tavana. Pa ne vidite da čim naiđe kaka boleština jal nevolja a vi ste oma u apsu? Tili-ne tili, ne možete maknit iz stana. Mi borme lipo bar po avliji možmo kodorgovat. A tek ode u našim Ivković šoru: sve avlija do avlije, med svakim salašom ima vrataca pa lipo odemo čak u peti komšiluk! No, da budnem iskren, ja moram ovog lita ispopravljat ogradu. Sva mi se naerila od ove vitrine od gornjaka; tačke se izlomile i rasušile. Samo, moraću kandar metit drot. Nema ko više cipat na tačke, a ja nisam više vridan mavat velikim kalapačom i bubat po zaglavkima. Veli mi Joso da ima već nika mašina što sama cipa dračove na tačke, al to se mora platit a nisam baš pri novci. Jedino ovo što ćemo dobit po tridest eura, al to će samo zaklopit razliku koliko je poskupila struja i voda. A porez što je poskupio! Neće poklopit ni onaj drugi tal. No, doduše ko zna oćel tog drugog tala i bit. Vidim da je metnut kamen temeljac za novu Rvacku kuću. Vele da će se tamo svit skupljat najviše. To je lipo, čeljadi moja, da će se smit skupit više svita. Već smo se zdravo otuđili, ni ne poznamo se već koliko su nas s ovom bolom razjedinili. Kugod da su tili metit svako čeljade obaško u niku javnu ogradu, pa da ni s kim ne divani nit se druži. Ja bi zdravo volio da taki kuća budne još puno, nek se znade da su Bunjevci-Rvati tute odavno. Na priliku, jedna od najstariji kuća je Luke Sućića, prvog varoškog kapetana. Ona je u samom centru, nuz Staru crkvu, nje se niko ne laća malkoc opravit a ta familija je fajin to zaslužila. No, neću se petljat u politiku, nisam ja za to. Ima ovi mlađi, pa nek se paštre da se naše sačuva, makar ovo malo što je ostalo, jal bolje kast što će ostat. Jel, koliko vidim, ko ode na škulovanje od naši dice vrlo se nji malo vrati u našu lipu Subaticu. To bi se ovi varoški oci tribali sitit i promislit zašto je to tako, da moždar štogod škripi odozgor. Ne biže dica zabadavad. Neg, čeljadi, toliko od mene. Ajd, zbogom.
