Arhiv tekstova
Klupice
Faljnis, čeljadi moja. Jedva, al jedva, sam dočeko da već malkoc sunce ograne pa da se provozam mojom starom al skroz opravljenom biciglom kroz naše šorove, doduše od nji su samo ostali atarovi. Svit se raselio na sve strane svita za boljim i lakšim životom, a ostale samo po di koje zidine i križovi na međama kadgodašnji šorova. Jeto, tiram ja biciglu vamo prema Hrvackom Majuru, a ima samo par salaša do kadgodašnje pruge. Kadgod je to bila avlija do avlije, čeljadi moja, a sad samo vidim traktorčine ko svemirski brodovi a za njima se digla magla puna smrdljivog otrova što ga ovi novokomponovani, što Joso kaže, turbofolk poljoprivrednici nemilice rasipaju po našim njivama. Iđem ja tako sav snužden i mislim se o starim vrimenima, kad čim sam prišo Pačirsku prugu za mnom se zaletio jedan onako osridnji zeljov, pravi kadgodašnji pulin i vija biciglin točak. Pravo da vam velim, čeljadi moja, sav sam se niki ozario. Lipo me baš razdragala ta keranda, kugod da mi kazla: »Jeto, još nismo izumrli mi salašari, nismo u velikim broju al se još ne damo«. Meni kugod da je štogod graknilo, počo sam se obzirat pa gledat oko sebe. Ta, još nas ima. Jeno tamo je Jose Krište salaš, puši se iz odžaka, žive ljudi, pa tute na livo je i Gabrićov salaš, i Nikin deran ne da da se ugasi didovina, pa Vecanov, Danče i Gabriške Dokmana, i u Lulićovim ima svita. Jeto, šta kast? Ne vridi plakat za onim vrimenima, triba i oživit, dovest modernije do nji, tvrd put, dobra struja i salaši bi opet oživili. Kad sam obašo taj kraj, zaputio sam se Pačirskom prugom vamo prema Pavlovcu, tute me opet ništa steglo za srce. Bilo je kadgod nuz Pačirsiki put šurnajst salaša a sad borme do Mikićeva ni jedan. I Zečicin salaš je skroz srušen, na tim se salašu rodio moj pokojni baćo. Iđem tako i mislim se u sebi: tušta je tute ljudski života i sudbina prikinuto; čeljad morala zatrt ognjišta i raselit se, o njima niko nije vodio računa, uvik u se i u svoje kljuse. Hm, samo kad se mi možmo svađat u nedogled jel divan jel govor jel jezik, dospili smo so tim svađanjom i na televizije i na sokoćala, već se i prite svime i svačime a, čeljadi moja, niko da ubarda kako smo mali mišovi na ovim bilim svitu, kratko trajamo, vik nam za čas proleti. I sve je to važnije od onog da sela nemaju poštu, da nemaju doktora, da nemaju zabavište, di ostavit dicu dok iđu služit i kruv zaradit. Debatuje se i prave kojikake rasprave okolo ničeg, a niko ne raspravlja da ditetu triba izvadit mandule, siroto skoro se guši i lipkovi ne pomažu al neće doktori. Ne mož zbog korone. Triba starom čoviku spasit život, srce otkaziva. Ajak, ne mož nikako, pa sad je korona i tako stalno... Čeljadi moja, jeto došo sam u selo. Nikako mi se steščalo kad sam vidio jedan dračov panjić što poviriva iz zemlje prid kućom. To je kadgod bila klupica. Na kojoj se sidilo kadgod do kog doba i divanilo, šalilo i smijalo. E, kandar su to bila puno lipča vrimena. Vratite vi klupice i družite se, pa će nam svit bit bolji i veseliji.
