Arhiv tekstova
Vozovi
Faljnis, čeljadi moja. Jevo, ja baš ispratijo ovu dvojcu moji pajtaša; jeno, odu Ivković šorom, a božem prosti nikad i se ne mož oprostit, razdivanili se ko da nije proliće, pa da čovik nema šta radit. A i taman se, fala Bogu, porazilazili kad udarila nika sitna ovčija kišica. Pa, jeto, kad već ne mož ništa privridit, ondak da vam se malkoc javim i da prodivanimo. Gledo sam sinoć na televiziji niki stari film, domaći. Take baš volim gledat, ne moraš ni privodit nit čitat slova, a da pravo velim već i baš ni ne vidim pročitat brez očala. I tako gledam ja i sićam se kako je kadgod bilo pa spazim da iđe voz, nako velik, zelen a na njem piše »JŽ«, to je kadgod pisalo na svakim vozu. A i iđe brzo, ne kugod ovi što su dosad išli. Ja sam ciguran da bi se i vaki mator smio š njim trkat na mojoj bicigli. E, moja lipa Subatica šta je dočekala, pa to je Bogu plakat. Nema više ni vozovi da iđu kroz nju, a bila je prva varoš na ovim prostorima koja je imala prugu i vozove. Doduše, sad obećavaju da će bit opet vozova posli dvajst pete, a doduše obećavali su da će bit i posli dvadesete. Al, jeto, odbacili su vrime još koje lito. To vam je kugod s pozorištom: počeli ga pravit fajin davno, a nije još ni sad redovno završeno. Sve se mislim kako je varoška kuća opravljena za četri lita, a ondak nije bilo ni teknike Bog zna kake a sad pored teknike se čeka triput duže. Te nema ovog, te nema onog. Av, čeljadi, pa vidi se kaki je gazda. Pravi gazda kad se štogod riši, prvo sve popripravlja na vrime pa kad je sve na svom mistu, zovu se gepezi i poso iđe. A ne vako kako mi radimo: prvo kojikake odluke, balansi i rebalansi planova, pa izvođači, nabavljači, pridlagači, osnivači. A, da: obavezno se osniva oma uprava, direktori, precednici, šefovi, podšefovi, zamenici njevi, a svima se oma odredi dobra i velika platetina, pa na kraj skuplja plata neg cio poso. Moj baćo bi borme kazoo: »Moj Joso, ne valja ti taki poso«. Jeto, i u glavnoj varoši nedavno sam čito da ima osnovano još davno niko preduzeće »varoški metro«, a tog metrova nigdi ni od korova. Al važno da ima šurnajst zaposleni čeljadi. Baš me čudi da se od ovi naši politikuna niko nije sitio da opravi preduzeće »Pačirska pruga«, a od pruge ni traga više nema. Nema ni Hrvackog Majura, Pavlovca ni Vanteleka. A baš mi žao vozova, čeljadi moja. Ta, tako je bilo lipo otić Bećar atarom u Mirgeš, sist na voz pa otić do našeg lipog plavog Dunava; obać rodbinu, vidit malo svita a u vozu si mogo i zapalit, protegnit noge, izdivanit se na odniku. U ovim onibusima ne mož čovik ni maknit s ti tisni sicova, oma se mora čovik posvađat s onim naprid jel ti spušti naslonjač u krilo, jal s onim natrag zato što mu smeta ako se ti nagneš. Al kako je krenilo još će nam koji put podignit porez dok se ne vrati pruga i vozovi. A sve se bojim koliko će tek odrapit cinu bilete. No, svedno, valjdar ćemo i to dočekat, a dotleg valja podmazat lanac i pedale na bicigli pa gasa dok nas još više ne zakolenče s ovom boleštinom. Jevo, malkoc je stala, iđem namirit josag. Ajd, zbogom.
