Arhiv tekstova
Bila kuga
Ima jedna klupčica u Podoli koja j uvik bila u najveće ladovine. Zovu ju »najmudrija«, zato jel su tu na divan dolazile najmudirije babe, može reć u cilom selu. Baka Janja, Štukina; baka Manda, Sovicina; baka Tonka, Oblakova i baka Marica, Striljina su znale i ono što j dragi Bog zaboravio. U nje četiri bilo skoro četir stoje. Tu su one plele, razmatale, smatale, divanile, zašto i kako, ko s kim, di će ovaj, onaj, kako će bit, zašto nije, zašto jeste, oće i jel neće... One su bile tolmači svega živog, mrtvog, onog što će bit u selu a i širje, mislim u cilom svitu. Srića što j klupčica bila blizu naše tarabe, a taraba gusta i u metlinju pa smo se mi dica mogli došuljat iza, naćulit uše i prisluškivat. Kadgod sam imo osićaj ko da su baš tile divanit jače da se čuje s ove strane tarabe. Počinje tako baka Janja, ona j bila glavna. Eto slušala je niki dan ono sokoćalo, kako ona zove televizor, kako su divanili od bile kuge. I gle vraga baš ni jedna od njezini druga ništa ni gledala ni čula pa j sva važna krenila objašnjavat. Eto došla bila kuga i svi ćemo nestat. Što j najgorje niko nas neće napast, svi mi ovaki lipi rumeni, debeli s vrimenem ćemo nestat ko u ratu, a rata i pucanja nema. Tu j, kaže, bilo veliki ljudi, najviše doktora i učitelja. Ovi ko u naše ambulante i škule sam mlogo veći, i jedan političar. I kako j ona vidla taj političar je naddivanio sve doktore i učitelje. Reko je kako se bila kuga uvukla u naša mista, u naše sobe, međ ljude. Porobila državu. Napada nas, a mi se ne upiremo protiv. A u ratu smo. Zarazila nas priko ovi sokoćala i dobrog života pa nam važniji puni tanjuri, auta, morja i zimovanja neg dica. E, to joj i ni bilo baš jasno. I kažu kako svi triba da se udružimo da zaustavimo bilu kugu i pobedimo u rat. Ako triba, kaže, država će pogasit sva svitla najranije tako da se rano iđe spavat. Nikaka, kako kažu sredstva, prezervativi će se davat sam za nuždu i ni svakom, povataće se svi što na crno kvaru žene. Kažu novaca ima, al nikaka politika ne pomaže u vom ratu. Ljudi ope neće. Kažu, natallitet mora skočit. Eeeee, mislila se baka Janja, sam da j njezina unuka koja j na fakultetu kod kuće ona bi joj rekla kaki je to rat, ko j taj natalitet kad neće da skače. Od sramote ne smije ni pitat ko j taj prezervativ i natalitet. Baka Janja kaže da od stra i čuda od divana pola ni razumila. No, kaže, dragi Bog oče joj otvorio i odviše uplašio jer svi su rekli da smo u ratu i ako ovako nastavimo nas neće bit. Što j najgorje nigdi nisu rekli da j to bolest, a stalno su divanili da to triba ličit kako bi pobedili. Baka Janja ko glavna, posli dužeg divana i študiranja pridloži drugama da j potriba borit se protiv bile kuge i da se nje četir sa njevim ljudma oma latu posla u tom ratu, jel, što bi rekli, da se juče krenilo bilo bi kasno. I sve su privatile. Na kraju je baka Marica dobila najvažniju zadaću, a to je da se iđe raspitat u ambulantu i u crkvu za najjeftiniji lik, a to j šta to triba da radu kad nestane struje.
