Arhiv tekstova
Izdođe
Faljen Isus, čeljadi moja. Jevo, posli ovi tužni svetaca nas trojca pajdaša sidimo ode na prigrivku kod Jose u ambetušu i divanimo kako smo proveli blagdane, a borme se baš i ne možmo zdravo pofalit. Periša nam najtužniji, njegova dica su digod u bilom svitu, očli malkoc zaradit pa i uvatila ova zabrana od sveg i svačeg i nisu ni bili ovog Uskrsa. Joso mi se žali da njegovi dođu, al jedva i kafu ispiju pa žure natrag u varoš, uvik imadu posla, rade, a radili su i na Vodeni ponedljak, jel, kažu, tamo di je iljadu ljudi u tim plevanim radionama nema te korone. Ona vaća samo ove sitne, na priliku berbere, trafikoše. Jal šta misliš, dedara mu, ako ti mušterija turi glavu kroz onu budžu pa dune na te – oma ‘š se zarazit so tom novom boleštinom. A ni otirat oprat limuzinu ne mož, i tamo vlada zaraza. Doduše, u ovim velikim dućanima vele da ne vlada, tamo se nakupi i po stotinu čeljadi pa nikom ništa. Neg da ja vas pitam: niki dan divane kako se kod nas dolaze kalamit iz drugi država. Veli radio da imamo toliko ti kalama da i dilimo svima i to bresplatno. Opac! Ta jel sam ja skrenio jal štogod ne štimuje, ta moj pretelj Kalo s Bajskog puta imo tu boleštinu, to jest andrak će ga znat jel ona, al platio je likove za nju borme dvared po pet-šest crveni. Kako onda za stranu čeljad ima zabadavad, a za naš svit nema; i to Kalo je penzioner pa pet crveni! Ne bi dalje divanio, al tu čiji divan ima čudnu istinu i drži vodu ko protak. No, moždar je to zbog ovi novi pateka. Vidim sad ima u svakoj svakojaki likova, ima i lumbalona svudank prid vratima. Periša se češe iza uveta, pa će nako kako samo on zna: »Ne bi baš zdravo diskutovo, al ja sve niki ne virujem da je toliko ta naša varoška pateka morala propast i pridat se drugima; ta, čeljadi, svako od nas penzionera je tamo ostavljo bar po po penzije«. Ha-ha, ta sad si ga baš odvalio ko Maksim po diviziji. Joso se smije, pa će: »Ta jel ti to divaniš da su skupi likovi jal da je naša paorska penzija mala?«. »Ta i jedno i drugo, kako nisi razu,io, a baš si fajin pametan, jel se samo tako češljaš«, bisno će Periša opet, »rič je o tim da je tamo poso išo dobro, likovi skupi, stari čeljadi tušta a uvik se moralo i kadgod čekat u red, a odjedared divane mora se prodat jal je neisplatljiva«. Da kako čovik okrene, ovo nikako ne izdođe na dobro. Svit se više opšte ne druži, nema svatova, rođendana ni kojikaki drugi slavlja. Dica iđu u škulu priko kojikaki sokoćala, fajin dućana ni ne radi, sve poskupilo u nebesa. Čeljadi moja, imamo mi sriće ode u našim lipim Ivković šoru. Ta mi još svašta ni ne vidimo nit čujemo. Meni jedan moj rođo iz varoši divani da su prijavili kod njeg u komšiluku čovika da slavi rođendan i da ima više čeljadi neg što je dozvoljeno befelom od tog nikog štaba. E, svašta u svita. Ta ne mož čovik otirat goste valjdar od kuće što su mu s lipom namirom došli. Neće valjat, moram ja podmazat biciglu pa malkoc obać varoš da vidim šta nas to spopalo. Ajd, zbogom. Izdivaniću vam drukput kako je prošlo.
