Arhiv tekstova
Som-ovi
Študiram ti ja već odavno šta da napravim, čega da se latim. Stalno slušam ovu moju kako više nisam ni za šta, ni za motiku, ni za svinjac, ni na na tavan otić kobasica donet a kamo l slanine otsić, da ni za noge nisam a kamo l biciglu, ni za pridnji ni za zadnji dvor, već sam za sist na klupčicu isprid kuće i isprid televizora, čekat jilo na astalu, poštara i penziju, da svane i da se iđe legat, i za izmeđ koju čašom nazdravit. Ne b ja mario šta ona divani da ona ne iđe po komšiluku i to svima divani, pa još nacifra i da sve to još ne ponovi dicama kad dođu. Ne smim ni pomislit kako oplete nediljom posli mise isprid crkva po mene. I sve iđe na jedno, da dida Joza više ne može i ni kadar baš ništa. U brigu mi metnila da će još ljudi i selo pomislit da j istina. No što bi ja reko: »Još bi Joza svašta košto, ni brez snage i želje osto, još je žara u Joze, ostalo mu od njegova loze«.
I smislio ja, što bi rekli, dokaz. Da ko kadgod iđem navatat somova. Mi bi rekli donet. I zamoljim ja komšiju Matiju, vridno dite na dadu i starog, da mi ponese veslo i sidalicu do našeg čamca na Dunavu. A to j, što bi rekli, oma iza ćoška, ispod benta. Dotle još mogu pišice. Pono sam alat što dvajst godina nisam asniro. Bućka i udice su bile ispod listava, a gljiste sam našo kad sam podigo par cigala i valov u zadnjem dvoru. U putu se sitim da nisam ni pito ženu jel naš čamac još tamo, jel pokrpan i oterovan, jel pušćan na vodu. Da ga nisu dica prodala a da ne znam. Mislim se: »E, sad vala, Joza, iđeš na sriću«. Iđem to malo kroz sokak, vidim žene mi u čudu gledu. A mene srce skače, naraslo ko gamara slame.
Moje veslanje do najvećeg dubljaka di spavu somovi baš ni bilo za pofaljit pa ću to priskočit. Krenem ja buć-buć.... ko da drimljem, buć... ko da gledim. Utrnila ruka, a od soma ništa. Pa sam tako u bućkanju i vatanju naštudiro da ti somovi nisu baš mlogo daleko od čeljadi. Uvatu se na svašta, jidu svašta, na gljistu će doć, na medu (rovca), na criva od živine... pojišće patku, gusku.... čo sam da su u stomaku jednog našli i prstečak, pa se mislim i čeljade je pojio. Doće na drugu ribu. Jidu druge ribe, nisu izbirači i ne znu šta j dosta. Tako i čeljad, svašta će pojist a oni »veći« uvik lipše i ne znu šta j dosta. Čak i veći pojide manjeg što j bilo niki dan u novina. Onaj j tajkun pojio onog manjeg. Somova ima veliki, mali, žuti, tavni, blidi, šareni, neke zovu i kerski, sve ko i kod nas. Jedno vala isto, ovi veliki držu vlast i svi ji se plašu. Progutu što ne mož ni zamislit. Kadgod se zna kazat: progutali-požderali cili Dunav. Pa se stvarno mislim: ista čeljad, veliki j u stanju progutat sve manje. Eto i ovo al malo drugojačiji, veliki ljudi nam divanu na televizoru. Mi sve povirujemo, vatamo se ko ko somovi. Vatu se sitni na sve što im se kaže, a još ako se obeća. Ko slipi. Pa tako ovi sitni kažu da j onaj »veliki« cilu državu »pojio«, oni oko njeg mu pomogli. Što j najgorje nisu ji uvatili. A tako j i vamo u bućkanju, ritko kad uvatiš najvećeg. Taki ne dođe jel pobigne. Tako će ako ovako ostane čut i žena kad mi vidi.
