Arhiv tekstova
Ništa se ni prominjilo
Iđem ja kroz selo, a u njemu ko na kraj svita. Nigdi nikog. Odjedanput isprid mene iskoči naša stara kuma Janja. Iznaša stolčac i kakoj sila u lad tako mi i spazi. Šta š, pobić ne mož. A ruku na srce dugo ju nisam vidio pa da čujem šta j novo. Ja Faljen Isus ona ni da odgovori već oma počinje.
»E, dite moje, ovo moraš čut. Ja se noćase mal ranije trgla, ranije neg onaj naš što s duda zakukuriče, prija neg što sunce izađe. I to ko da baš dosta prija. I tako mi svašta, mašta spadne na pamet. Al kad čuješ možda ćeš reć da i ni mašta.«
Šta š drugo neg sam klimat glavom , ako šta kažem duže će sve potrajat.
»Znaš, u ne stare, prve kuće imali smo vrata, ona glavna kroz koje svi ulazu u kuću, u prvu sobu. Svi imu vrata, al su naša bila baš, baš posebna. Kaka j sam na njima bila brava, sto vraga ni valjala. Kvarila se svake nedilje. Mal-mal se ko opravu a ona opet , mal-mal pa se otvoru. A liti vrućina unutra uniđe, muve se zavlaču, komarci da ti ne kažem. Zimi se cila kuća razladi. Čeljad, cila kuća trpi. Jedni gunđu, drugi je mal-mal pa šutnu, dica udaru s njima u dovratak… I zamisli vrata i brava cile su godine velika briga bile. U to doba dok su se opravljala je i stara baka umrla, vala ni zbog vrati.
Pitala ja mojga Miku šta da radimo, a on će mi da j to moja briga jel sam ja gazdarica kuće.
I tako ja krenem opravljat vrata, te zovem majstora. Taman opravi kad ono ope neće. Dođe ope pa isto. Pa mi dvoj majstora dođu opravit vrata, pa ope isto. Kako odu, ono ope se otvaru. Pa tako ope i ope... I svi divanu biće to opravito, opravili smo... biće opravito, a ništa.
Mislim se ja šta sad tu ne valja. Da ne valju vrata i brava to znamo, a možda i ne znamo, jel ne valju majstori, jel ne valjamo mi što se laćamo za vrata.
I sad dite slušaj ono najgorje. Iđem ja iz crkve nike nedilje kad ono isprid bircuza svi naši majstori divanu. Mislim se: cigurno opravlju naša vrata. E, tako tri nedilje zaredom. I više nisam išla so tim sokakem. Mislim se: oni toliko opravlju, rešavu, zasedu, opravlju, a od vrati ništa.
I sad sam ti tila reć ovo drugo. Čo si, kume mali, za koronu cigurno. E, mene sve ono od prija, oću kazat naša vrata i svi majstori podsitilo na nju. Ti cigurno znaš više od mene od korone, no ona mene odviše liči na moja vrata, ista ko moja vrata. Te se otvaramo, te se zatvaramo, te se zaključavamo. Pa ope iz početka. Te doktor kaže da smo na pravom putu, pa onda da smo malo, pa mal više skrenili, te ju ličimo ovim, te onim, te se svake nedilje nji tušta pokupi pa računu oduzimlju... Evo sad nas bodu, a ono ope još više pokvariti. Usput kogod i umre. I tako već godin dana. U sebe se mislim: jel tu sad ne valju doktori, jel ne valju ljudi, jel ne valja bolest.
Kažem ti ja dite moje, znaš odonda su se vrata prominjila, mi dvi kuće prominjili al mene sve izgleđe da se nisu prominjili majstori, oću reć naši doktori. Liču li liču i stalno divanu još malo pa opravito, oću reć izličito. A ono mi ope na početku.
Al, dite moje, sam da ti kažem za stara vrata i ovo. Onda se imo ko za nje i laćat, otvarat i zatvarat je. A danske sve nova vrata, al se za nji malo ko laća. Srića da onda ni bilo korone.
Ajd, iđi zbogom i pozdravi stare kumove«.
