Arhiv tekstova
Jeziki
Faljnis, čeljadi moja. Jevo, niko ladnjikavo vrime. Baba Marta se baš narogušila, otac je prokarto, ne da ništa velko napolju čoviku radit. Ja se, jeto, latio sokoćala, što bi kazo moj pokojni pajdo Ivan, pa listam po njem pa sve niki ne virujem što pročitam. Svit ko da je niki nedočuvan treću noć, da prostite. Uzjogunili se jedni na druge pa se i prite, tiraju nas na sve strane. A kako imadu obraza vijat onog ko je to ode i stvorio i došo prija skoro četri vika? Ta ode je kadgod bila pustara i mlaka, ništa nije bilo obrađeno, sami atovi i travuljina, tek kad smo mi Bunjevci Rvati došli, počelo se lagano opravljat sela i varoši, držat josag i orat njive, a sad bi niki da mi bižimo odaleg. Nije dobro, čeljadi. Nije dobro, borme. A sve ni oko čeg. Oko divana jal jezika. Ne znam šta bi kazoo, al ovo je uzelo fajin mava i to s obadvi strane. Kako ja gledim, ove naše kolovođe što napabirče po pet-šest kojikaki plata će nama navuć još kaku nevolju na vrat. Misto da se slože, pa da se i svit malkoc primiri. Ne bi meni smetalo da je to štogod izmeđ običnog svita, da se ne razumimo ko šta divani al vako se komat i svađat a svi jedni druge razumimo, ne iđe mi u ovu moju paorsku glavurdu pa nek mi sto puta nacrtaju. Ne bi se više u to petljo neg mi krivo ovo što se prite i nazivaju nas svakakim imenima, a ne znadu da nijedan Bunjevac iz ove lipe Vojvodine nije bio taj ustaša, kako vele, neg je na iljade poginilo baš s njima ratujući u Drugim svickim ratu. Ma, ostavio sam sokoćalo; neću ga više borame ni palit jedan komad, samo se izživciram. Iđem, inkab, napolje pospremat malo avliju. Ima fajin drloga što triba posklonjat, što čovik nakupi priko zime pa se i sam posli čudi kako mu to uspilo. Dok ja tako rondzam, naišo mi Periša i vukari niki velik džak, fajin veći i od kadgodašnjeg čivuckog. Pitam ga šta to nosi, a on veli stari kruv. Raniće s njim josag. U pekari taj cio crni džak kaže da je platio dvisto dinara. I ode on svojim putom. Sav se prisamitio, a ja nikako tužno gledim za njim i sve mi nikako sramota – davat josagu toliki kruv. Oma sam se sitio moje majke i jedne i druge, naćava, krušne lopate, pletenog košara na tri noge di se čuvo kruv, a i svega drugog sersama za njegovo pravljenje. Majka bi prvo u naćvama zakuvala tisto s ostavljenim kvasom od prošlog zakuvavanja, brašno je moralo bit prosijano na svileno sito, išlo je samo so i voda. Kad se više nije tisto lipilo na ruke, onda se ostavilo da se kreće u zapećku. Dotleg se ložilo u peć da se užari, a užarena je bila kad se mogla držat u njoj ruka dok se ne izbroji do sedam. U tom bi bilo tisto krenuto, našla bi košaricu od rogozine, opravila okrugli samun, zasikla ga sa strane da pušti pupušku i u peć s njima na tri frtalja sata. Ti su se samuni pravili od dvi kile brašna; daklem, bio bi gotov težak oko tri kile. Tako pečen kruv je trajo i po nedilju dana, a svakim danom bi bio sve ukusniji. Ovaj sad je bili ko mrtavac: treći dan plisniv, ukusa nema već uveče. Taj dan je i »zrio« za Perišin džak. Kad je kadgod ispo na zemlju, moro si ga poljubit. A sad se rane s njim svinji! Di će ovaj svit? Ajd, zbogom.
