Arhiv tekstova
Kvočke
Faljnis, čeljadi moja lipa, dobra i poštena ko što i sam jesam. Jeto, prigrijalo pa smo se skobili pod zabat kugod pućići na sunce, samo se nismo nakostrešili, al bome nije baš ni bog zna vruće izjutra. Ima i pomalo leda u laboškama kod pileža i kerova. Niko jutro ja krenio u avliju na svagdašnji poso i borme sam moro lupat led po laboščicama. Namirio, pa ko velim iđem sad pa ću se malkoc ulagivat mojoj gospoji – pokupiću joj jaja. Uvik rondza kad triba po guvnu pokupit, uzventraje se kokoške na slamu i na kuružnu pa se triba ventrat na listve. I tako, dono ja listve, naslonio i na badanj i uzvero se na nji da skupim jaja ako ima. Vidim nika budža u kuružni, ja turio ruku pa pipam a kad me ondak štogod čvoknilo, sve sam kazo joj i maltene da se nisam skodnrljo s listava. Kad sam došo sebi od strava, a baš sam se poplašio, ja lipo lagano se pridignem za još jednu basamagu i povirim u tu bunju kad tamo jedna velika kvočka, matora gravorka leži na jaji i na me bismo krči. Av, čeljadi moja, ta ne pamtim kad sam vidio već kvočku digod da se sama razleže vamo starovinski. Sad tog više ni u Ivković šoru nema a kamol digod na selu i u varoši. Sve su to nike gospocke sprave i andromolje na struju, pa na solar i šta ti ja već znam. Pilići se legu, a i odranjivaju veštački u škrljetkama. Al jeto moja gravorka se razležala i borme opasno čuva jaja. Baš sam se niki obradovo. Ta nek jedared već štogod bude i kako je kadgod bilo, a ne sve sad na puce. Sitio sam se kako je kadgod bilo. Ta mi dica smo obožavali ić skupljat jaja, oma smo se laćali koterčice od pruća jal od rogozine pa trk u guvno. Još se i posvađamo ko je više nakupio i privridio majki, jel majka se starala o pileži. A sićam se i liti je išo sladoledar šorovima na tricigli, imo je one kane ko za čorbu u restoranima isprid njeg, a kod njeg se moglo dobit sladoleda i za jaja. Mi dica pravac u guvno, nakupimo po koje jaje pa trk za njim, naidemo se sladoleda do guše. To su bila vrimena, čeljadi moja, a ne sad. I kvočka je čuvala svoju dicu, a sad ni vođe ne čuvaju svoj svit već i guraju u prve redove na makar kake huncutarije. Na priliku, sad ovo kalamljenje. Ko se god kalamio, taj se niki razbolio, barem sam tako čuo. Kaki mi ondak to kalam? Sad divane da svit neće moć ić nigdi brez kalama, da se neće moć ni zaposlit i još fajin kojikaki uslovljavanja ima. A veli mi Joso da je to kugod nika robija. Ta kad se ništa ne mož ni ne smi dašta je neg robija. Samo se bojim da se svit ne pobuni. Ima po ovim svickim državama dosta bune, samo se o tim ćuti. Opet sam se latio pripovitke i trpanja nosa di mu misto nije, izvinte, čeljadi. Jeto, neću više nikad spominjat politiku ni nikako politiziranje. Sad ću divanit samo o atarovima i salašima, kojikaki zaboravljeni huncutarijama i kadgodašnjim zgodama a i televiziju ću skroz utrnit pa makar nizašto plaćo priplatu. Doduše, imam jednog roda što ima struju na njivi zbog navodnjavanja, pa i on plaća tv priplatu. Cigurno šljive lipče rastu kad gledaje parove. Ajd, zbogom, moram ić radit.
