Arhiv tekstova
Vandrovo malo...
Faljnis, čeljadi moja. Jeto, da vam ispripovidam: one prijašnje nedilje, bio niki lip dan, posli užne veli meni moja snaš Jela da bi digod išla malkoc u vandrovku. Al ne bi ni kod kog zadugo, a i digod di je zdravo davno bila. Da pravo velim: meni se baš ni nije išlo. Volim posli nediljne užne malkoc »potpačit« peć u zapećku pa pridrimat onako polak sideći kugod lin mačak, al ajd kad je baš navalila… Opravili se mi, metnila koji kolač u niku plastičnu zdilicu od sladoleda i ajd. Di ćemo, kudak ćemo, palo meni napamet da još nisam bio od proštenja na Rvackim Majuru i na Vanteleku. Ovim novim putom stigli mi lipo i začas do proštenjišta, pa skrenili prugom i pravac na Vantelek, Mikićevo. Tamo imam brata od tetke i eto da ga malkoc obađemo. Tiram ti ja tako limuzinu lagano, sve njive lipo izrađene i poorane, ma milina. Al to me, čeljadi moja, i rastužilo. Ma, ne priđe čovik ni dvajst-trist fati kad na njivi, a zemlja lipa crna, masna da lipča ne mož bit. Al svudan po njivama se žuti kolubar žute zemlje. To vam velim, ta sve su to bili salaši! Sad samo hrpice žutice, ostalo kad se rasturo naboj od zidova. Ni traga životu, a na svakim je još bilo i litnja kujna, košara, svinjaki, volarice… Ma, šta da vam divanim, čeljadi moja. Sve se te uspomene i čitavi životi pritvorilo u kolubarčiće žutice od kadgodašnji zidova. Lipo da čovik zaplače šta se to uradilo od ovog našeg običnog paorskog svita. Na svakim tim salašu je bila čitava mala fabrika zdrave rane, svaka je avlija bila po jutro zemlje, okolo su bile voćke, na stotine, a u avliji svakojakog pileža, gusaka, pućaka, morkača, kokošaka nebrojeno, a di su svinje, krave, junad, ovce? Jeto, o tim vam divanim. To bi sad i ta Evropa cinila, cigurno. Obašo je vaš Braniša i sve ove moderne dućane, velike, pune svega i svačega, što bi kazli od igle do lokomotive al mi borme nigdi nije zamrišila domaća šunka i divenica, čvarklin ni žmare, a čujem u bilim svitu se taka rana borme i triput skuplje plaća. Znadu tamo čeljad šta valja a šta nevalja, al jeto, nema tog više, ostali samo žuti kolubari na njivama. Tiram tako zamišljen pa sve ne virujem: ta od Prćićovog kaštela pa sve do Gurđinog križa nema više ni jedan salaš! Nestali. A bilo je, borme, avlija do avlije: bać Remije Nimca, pa Antuna Nimca, mog tetka, pa Crnkov, pa bać Ice Nimca, pa Kriste Baićke, moždar sam kojeg i propuštijo a sve to bilo na dvi duži. Ni to Mikićevo, a bilo je čitavo i ne baš malo selo, se ne mož pofalit: ostalo samo par familija, a po kuća prazno i napušteno. Oće l se to kogod opet sitit pa obnovit jel neće, pokazaće vrime al mislim da neće. Svita nema, i ono što je ostalo na salašima je staro i jedva priživljava. I jeto: mi se malo izgostili kod mog brace, popili kafu i počastili se i ajd natrag u Ivković šor, triba već i namirivat. Pa, čeljadi moja, jeto vam ova tužna pripovitka pa kažite sami jal je vako dobro jal nije. Ja bi kandar ipak stojo na salašu neg u tim soliterima. Moždar sam staromodan, mator pa i malkoc zaostanut. Zbogom.
