Arhiv tekstova

Lipo ko u sanke

Bać Iva se jutros probudijo i otvorijo oči. Sve oko njega bilo, a pored njega nema njegove. Digo se iz ladnoga kreveta i sve mu ništa lagano, ko da je svaj od perja. Ne bolu ga noge, ništa ga ne steže u prsa, sve mu ništa čudno. Nema nikaki bola, a oko duše mu se razaljala nikaka milina. Sprimijo se i ošo na dvor tražit njegovu, a dvor ko da gleda sa kakoga sprata. Misli se, ko zna kake su mu medecine dali tamo u bolnice pa možda već i pofantaziro. Samo se trgo kad je vidijo mlađu da ide prema njegove i kaže »Mater, otac je sinoć umro, srce mu je stalo«. Vidijo je kako su obadve stale drečat i grlit se, a on krene dole pa ne može, ko da je staza od kakoga stakla i ne mož dole. Nije mogo virovat pa sijo na njegovu biciglu i krenijo kroz selo. Malo-malo pa opazi dvoj-troj ljudi kako se divanu o pokojnomu. »Jooj pa kako je otišo tako brzo«, »Mogo je živit još godina i godina«, a čo je da se spominje i udovica i njeve cure i još fanj toga od čega mu se steglo grlo. Al kad je čo »Bar je naš bać Iva dočeko unuče« onda se oma preznijo, skinijo se sa bicigle i pogledo dole. Mislijo je da štogod snota, a onda kad je sve povezo i dobro se zamislijo, zno je zašto je sve tako čudno. Nije više na zemaljskomu svitu, Bog ga je uzo samo ne zna zašto. Ostavijo mu je ženu brez čoveka i cure brez oca. Najžalije mu je što nije više vrimena proveo sa njegovim unukom. Krenijo se dalje po selu i došo do groblja, a na groblju dugačka povorka ide polako za sandukom i kogod i prozbori koju rič. »Eto«, misli se, »moro sam zakasnit na saranu, sad nisam čo ni šta je župnik kazo, nit sam vidio ko mi je sve posvetijo, al eto kad vamo ne mož vozat biciglu lipo lagano ko po moje kaldrme«. Došli su do rake, a bać Ive se steškalo. Gleda njegovu i cure njegove kako ga žalu i oplakivu, zetovi mu tešu cure, a ostali narod kukumavči »ko će nam trukovat sad kad ga više nema«, čak su mu izdeklemovali šta je sve za života natrukovo. Samo se naškobijo i pomislijo: »Lipo pa su se i sitili tako nečega«. Jedino što mu nije bilo pravo jeste što je njegove tri cure ostavio same. Viče im: »Nemojte drečat i tugovat, nikad to nisam voljio, bolje mi pivajte i cigrajte«, al one ko da ga ne čuju. Malo se i on ražalostijo, pa sijo na biciglu i otišo. Usput naišo na koliko oćeš njegovi stari pajtaša i oni koji su davno pomrli. Snaše sve dotirane i utegnite, al nijedna ni ko njegova. Vada će se jedanput opet trefit da se prisiti topli mekani kruščića izjutra dok im se kafa ladi. Kad je došo doma, ošo u vojac, lego na otoman i nago bokal katarke. Nije mu bilo ladno, nit mu je tribo čaj od titrice pa tako ni medecine. Bez ikaki bola se samo opušćo i sto štodirat kako je još mogo lipo živit na Zemlje, al eto vada sad kad je Bogu ispolago račune, napraviće da mu tude bude dobro. Kako je drugi put natego katarke, tako čuje: »Ajde pajto, triba trukovat, saće petak pa triba da izajde Nebeska rič«. Digo se i samo promrljo priko volje: »Eto, čeljadi, vada sam se dosta natrukovo nonomu svitu pa sad moram malo i novomu.« Samo je zaštodirano digo bokal, pogledo dole i nago još jedanput.